Kosmička šara : o lepom u filoz

Svaki put kada se izvodi ova „sveta igra“, ontološki i egzistencijalno se utemeljuje, situira stvarnost za koju ta igra/ples važi. Ona životu pripada bitno, ne kao nešto što mu je pridodato, spoljašnje i manje važno, već kao ono unutarnje i iskonsko po čemu i kroz šta život uopšte i jeste život. Zato se igra, na koju upućuje piktograf za lepo, u svetlu tzv. iskonske tajne, javlja kao pouka i vest, ukras i bit čoveka, kosmički obrazac (li ), lepo, koje se u večnoj sveprisutnoj meni svega što jeste ispoljava kao nešto božansko i sveto. Lepo je sve ono što se da „videti“. Lepo se ne može odvojiti od egzistencije/postojanja. Lepo se, gotovo uvek, vezuje za izgled/lik. Pojava bića je lepo, kao i sve ono što je ispunjeno, potpuno, sveobuhvatno. Čini se i da Lao Ci i Džuang Ci svojim poimanjem sveta, rečeno našim jezikom, vide da su svako postojanje, svaka ljudska egzistencija, delo, koje ide iz „srži daoa“, umetnički, a da je svaki „estetski akt“ kosmički. Najviša lepota, koja se koreni u daou, u osnovi je nadčulna (iako je čula slute), a svaki odnos prema lepom (oličenje daoa) je ličan. Prirodno, samoniklo, spontano, prosto, jednostavno, kao opisi daoa, u stvari, na najbolji način opisuju najvišu lepotu.