Svako je od nas svoj, ličan, ali i deo jednog društva, naroda. I prema obe činjenice je obavezan u izvođenju pripovesti. Znatiželji nikad kraja, ali i bez svog korena to sve raznesu vetrovi za koje je teško razumeti otkuda duvaju. Kod čoveka iz Hercegovine koji odluči da govori javno to je još mnogo izraženije. Odstupati od te obaveze je poništavanje sebe. Tamo je sve rečeno i pažljive uši su sve čule.
Još tada je jasno rečeno da „neće biti stida ni zbora o obrazu i o svemu će se više voditi briga nego o čojstvu i obrazu”, ali ljudima kao Slobodan Vujović, koji dolazi iz sene tih pripovesti i opomena, svakako je ispripovedano i da se svakom zlu vidi kraj, te je sveta dužnost ne potpadati pod te đavolje talase. Borba je večna. Jer, „pošto se Srbi odmore i napune krvi i mesa, a trave zamijene seno i gora sakrije osvetnike, poći će da traže otadžbinu”… Današnjem čitaocu ovo deluje neobično ali blisko. Zato smo uvek pred pitanjem: Bezgdećemo ovako? – kako Vujović podvlači u svome naslovu i pita se na stranicama ove knjige.
Prof. dr Slobodan Reljić
