„Geometrija mišljenja„, najnovija knjiga poznatog naučnika, univerzitetskog profesora, sociologa kulture i političkog sociologa, neumornog hroničara i istraživača društva, povod je za ovaj razgovor o trenutnoj situaciji u Srbiji…
Razgovarala: Anđelka Cvijić
Kratko i jasno: Geometrija mišljenja. Najnovija knjiga Ratka Božovića upravo se tako zove. Dobra knjiga traži dobar naslov, intrigantan i inspirativan. To Božović zna, a Geometrija mišljenja (Čigoja štampa, 2021) upravo o tome svedoči: čitalac će u njoj uroniti u jednu od najaktuelnijih tema ovog vremena – u dijalog i suočiti se s mnoštvom primera i mudrih definicija, ali nažalost i mnoštvom njegovog poništavanja, na prvom mestu u današnjoj Srbiji. Za Novi magazin Božović kaže da je naslov više provokativan nego što je održiv, a nastao je kao reakcija na konfuzno, simulantno, neodređeno i proizvoljno praktikovanje dijaloga:
Kad sam shvatio da geometrija ima mogućnosti da bude primenjena u informatici, nametnula mi se ideja o izvesnim zakonitostima i standardima u ostvarivanju dijaloga. Svakako danas se otišlo dalje od Euklidovog postulata da je moguće da se od svake tačke do druge tačke može povući linija, ali to nije dovoljno da se relevantno znanje i političko uverenje usaglase.
U Srbiji se trenutno vode dijalozi: vlasti i opozicije, Beograda i Kosova, opozicije i opozicije?
Tu već nema ništa ni od geometrije ni od simetrije. U nas je, očigledno, došlo do prekida komunikacije između različitih posebnosti. A zato što smo navikli da dijalog smatramo borbom u areni iz koje neko mora izaći poražen, teško ga je shvatiti kao uslov slobodnog i kritičkog nadmetanja. Pored toga, dijalog ne može uspešno voditi niko ko svoje koncepcije smatra jedino vrednim i nepogrešivim. A tog nepogrešivog bliže je odredio Aleksandar Baljak u aforizmu – Sa njim nikakav sporazum nije moguć jer on i ne pokušava da misli kao ja. To JA posebno je neshvatljivo kod lidera opozicije koje blokira golema taština. Zgažena opozicija svojom neslogom do kraja se poništava.
Za kulturu dijaloga potrebne su, kažete, kultura i demokratska svest. Vidite li ih u Srbiji?
Dijalog je u nas mislena imenica. Intelektualna elita, ako je i ima, gotovo je nevidljiva, na društvenoj je margini i na Tviteru. Javna debata i kritička javnost doživeli su potpuni debakl. Oni koji se sada nisu priklonili novoj vlasti životare sa osećanjem apatije, gubitništva i rezignacije. Javno mnjenje je daleko i od pouzdanih saznanja i od kritičkog mišljenja. U ovom trenutku, vlast je bezmalo zagospodarila svim medijima za masovno opštenje jer se pomoću njih bezbedno vlada. Zato su gotovo nevidljivi oni koji bi i mogli da pale svetlo u pomrčini naše stvarnosti. A autentičan dijalog može voditi samo autentična ličnost, slobodan čovek.
Kolinsov rečnik proglasio je lockdown za reč godine. Da li je u srpskom rečniku mržnja reč–konstanta?
Za nama je godina bez presedana, iz koje najpoznatiji izdavač rečnika na svetu (Oxford Dictionaries), nije uspeo da odabere reč koja bi odslikavala opšte raspoloženje u globalnom svetu. Ponudili su listu izraza koji određuju sliku života u godini zaključavanja, distance, izolovanosti, straha i nasilja. Drugi po značaju, britanski izdavač Kolins, odlučio se, ipak, za jedan pojam i proglasio upravo zaključavanje (lockdown) rečju godine. Tako se u svetu, uz pomoć jezika, dešifrovao život u protekloj godini kao nezapamćeno propadanje. To propadanje, koje još traje, nije nas zaobišlo. I nama je teško da se opredelimo za pojam kao konstantu našeg posrnuća. Ipak, mržnju ne možemo zaobići. U zatamnjenoj arhitektonici egzistencije vidim je kao apsurdnu strast, kao vrstu afektivne pomerenosti i kao defekt osećajnosti. Do fanatizma nekritični, mrzitelji se poistovećuju sa svojom mržnjom. Njihova mržnja, to su oni. Mržnja se vezuje se za drugoga, za drugost. Videli smo da je i naše društvo, koje je mržnja uzimala pod svoje, nužno završavalo u najgorim krajnostima. Mržnja je postajala alibi za naše rušilačke i ubilačke činove. Ponekad mi se učini da smo više edukovani za mržnju nego za ljubav. Nama, u stvari, nedostaje dubinsko osećanje ljubavi kao protivteža zlu i mržnji. Podstrekači i izvođači mržnje u stvari su zločinitelji. Njihove žrtve postale su uspavane i lakomislene duše sasušenog srca, uvek spremne na moralno samoubistvo.
Naš rečnik ima još finih primera koje nudi vlast za dijalog: izdajnik, lopov, kriminalac, fašista. Kako da se vratimo normalnom rečniku?
Kad se sagovornik doživljava kao neprijateljski objekt – dijalog je poništen. Gde se ne ostvaruje razvoj ideja i njihova konfrontacija, dijalog se obično pretvara u polemičku isključivost, u verbalno nasilje. Dijalog ne ide uz laž, okrutnost i ogovaranje. U našoj javnosti su u opticaju jake, uvek trivijalne reči. Tako je autokratski režim satanizovao opoziciju. Stara matrica gluvoneme komunikacije i dalje funkcioniše kao svakodnevica političke agresije. Neistomišljenici se pretvaraju u sagrešitelje koje treba ućutkati i provući kroz blato režimskih medija. Osveta je dobila maltene pravo građanstva! Umesto raspri, iz stranačkih busija, puca se u stilu – ko će koga više uniziti! To nije normalan govor jer ga zaglušuju plotuni prejakih reči prožetih mrzilačkim afektima. Tu nema ni razmišljanja ni sumnje ni dilema. Ranko Bugarski je pokazao kako su zbog dugogodišnje zloupotrebe reči postale prazne leksičke ljušture u koje se može umetati bilo kakav semantički sadržaj. Tako je topos izdajnika duboko ukorenjen u našoj folklornoj i ratničkoj kulturi još od navodne izdaje Vuka Brankovića pa sve do naših dana. Štaviše, postoje pravi specijalci za etiketiranje i diskvalifikaciju u ovdašnjem parlamentu. Iza neodređenog mi ne krije se ništa drugo do idolopoklonička vernost. Teško je iz militantne retorike stići do retorike mira. To je jedan od razloga što nema dijaloga u kome bi bio prisutan jezik mira. Bez jezika mira i tolerancije teško je i zamisliti dijalog koji bi imao jednaku vrednost za različite identitete. Zato se neminovnost obnove slobodnog, kompetentnog, argumentovanog i mirotvornog govora nameće kao preduslov slobode ljudskog sporazumevanja. To i jeste pretpostavka za vođenje slobodnog dijaloga.
U parlamentu Srbije inaugurisana je nova reč poltron. Gde bi ona bila u geometriji mišljenja?
Poltroni su bića od slame. Oni se lako zapale i još lakše izgore. Otužno je njihovo dodvoravanje. On, pa on, pa opet on. Niko kao on. Kao papagaji ponavljaju njegove uvek istorijske ideje, a naročito njegova postignuća. Dosadnim ponavljanjem otužnog stereotipa o sagrešenju prethodnih vlastodržaca i sadašnjih neistomišljenika pretvaraju se u hor hvalisavaca i zabrinutih čuvara trona. Ide se toliko daleko da se smišljaju i državni udari i morbidne zavere koje nisu ništa drugo nego otužne laske. Poltronsku strategiju uspeća čelnika prekriva tragikomična teatralizacija diletantskog pozorišta bez mašte i kreativnosti. Konačno, od poltrona su gori samo oni kojima su oni neophodni. A po tome kakve ih ljudske karikature podržavaju, odaju se i oni koji su podržavani. Poltron, kao ovaploćenje karijerizma, ispisuje optužnicu protiv društva koje ga stvara i koje ga omogućava. Domanović bi se ovde našao u nevolji jer je i njegovu maštu stvarnost već nadmoćno nadskočila. I pored podaničkog mentaliteta kao Brodelovog pojma dugog trajanja, verujem da ovakvo poltronstvo nikad nije postojalo. Ni ovakva skupština ni ovakvi poslanici.
Ko još ide uz poltrone?
Pored poltrona, moji neomiljeni likovi su preletači ili konvertiti. Nikola Milošević je smatrao da konvertitu najviše odgovara reč prebeg. Kako ovde nijedna koherentna ideologija nije prisutna, smatra se da prebezi i nemaju stvarna politička uverenja, pa zato s lakoćom preleću u nekad tuđe jato. Kod društvenih promena, preletači panično traže dresove kako bi zaigrali u timu pobednika. Traže nove gospodare, a novi gospodari nove s luge.
Idemo li to rakovim korakom unazad? Je li spomenik Stefanu Nemanji jedan od dokaza?
Kad sam ugledao spomenik Stefanu Nemanji pomislio sam šta bi o njemu rekao, da je među nama, Bogdan Bogdanović koga smo, evo, već zaboravili. Pretpostavljam da bi ugledni neimar bio zapanjen i da u njemu ne bi video gradoljublje. Meni je blisko mišljenje naših istoričara umetnosti. Irena Subotić je s razlogom u ovom spomeniku prepoznala retrogradni ukus, neznanje i neshvatanje elementarnih vrednosti memorijalne umetnosti. Posle populističke halabuke, svakako neće biti takav stav podanika koji su već naučeni da sve vide očima političkih sveznalica. Spomenik je izgleda i napravljen onako kako su i očekivali oni koji ne znaju dovoljno o spomeničkoj kulturi. Šta da se radi, kad oni koji odlučuju ne znaju da ne znaju? Psihoanalitičari će najverovatnije u monumentalnosti spomenika prepoznati i projekcije naručilaca.
Vi ste ipak optimista? Koji bi bio vaš lek za oživljavanje dijaloga u Srbiji?
Nisu sporne naše želje, ali je zabrinjavajuća naša apsurdna stvarnost. Dijalog jednostavno ne postoji ni u kulturi ni u politici. Zatvaranje javnog prostora za debatu naša je realnost. Ako je nekad i postojala, debata neistomišljenika nije samo utihnula već je jednostavno nestala. U društvenoj komunikaciji danas nedostaje jasna i razborita reč, umno mišljenje i iskreno osećanje. Sve se vrti oko aktuelne vlasti koja je puna sebe a u svojoj samodovoljnosti i samozaljubljenosti nema ni želju da čuje neistomišljenike i protagoniste mišljenja razlike, osim kad nastoji da ih satanizuje. Svakako, sukob mišljenja nema smisla nasilno prekidati, gušiti ili odlagati. Krajnje je nepoželjno da se u dijalogu uspostavlja odnos dominacije i podređivanja. Dijalog ima i najviše smisla kad su u njemu prisutni promišljeni i racionalni argumenti. I dobre namere i moralna kultura. Kad su u sabesednika prisutne niske strasti i prizemni interesi od dijaloga nema ništa.
Izvor: Novi Magazin
Foto: Zoran Raš
