Treći povratak francuskog pisca među Srbe, nova je knjiga „Đoković: Odbijam” koja se paralelno sa srpskim prevodom pojavljuje i u Francuskoj
Patrik Beson (1956), savremeni francuski pisac, književni kritičar, publicista, putopisac, polemičar, autor je više od 50 romana prevedenih na gotovo sve svetske jezike, tridesetak knjiga – eseja, 20 zbirki članaka, aforizama, 3 pozorišna komada i na stotine kolumni koje piše kao stalni saradnik u prestižnim francuskim nedeljnicima. Više od 20 najpoznatijih Besonovih knjiga prevedeno je na srpski jezik.
Kao veliki prijatelj Srbije, veoma je angažovan u francuskoj i srpskoj javnosti, u odbrani srpskog naroda u periodu od 1995. do 2000. koju započinje knjigom objavljenom u Francuskoj „(Krik) Protiv klevetnika Srbije”, 1995.
Besonova vezanost za Jugoslaviju trostruke je prirode: pre svega, ima atavističke korene. On je sin Francuza i Hrvatice, jugoslovenski orijentisane i karađorđevski opredeljene, koja neposredno po oslobođenju 1945, bežeći od komunizma, emigrira u Francusku i udaje se najpre za Srbina, potom za Francuza.
Drugi, ozbiljniji povod bavljenja istorijom Jugoslavije je književne prirode. Beson priprema svoj prvi roman, tačnije romansiranu priču o životu svoje majke, „Dara”, 1985, za koji sa 28 godina dobija Veliku nagradu za roman Francuske Akademije, i tako, svoja rano stečena, intuitivna saznanja potvrđuje brižljivo sakupljenom istorijskom građom.
Treći razlog Besonovog povratka na naše prostore duboko je humane prirode, takoreći iracionalne, koja je deo njegovog bića, njegovog prkosnog galsko-slovenskog duha koji, još od mladalačkih dana, iznad svih životnih vrednosti postavlja onu prvu i jedinu, gotovo neuhvatljivu vrednost: pravednost i humanost.
Mada francuskog i svetskog pisca Patrika Besona posle 2000. godine ne viđamo često u Srbiji (poslednji put boravio je u Beogradu 2018), i mada se manjim intenzitetom prevode njegova dela, mogli bismo utvrditi da je njegov prijateljski pogled stalno okrenut ka Srbiji, da nam povremeno u svojim francuskim kolumnama kraćim ili dužim komentarom o nama pošalje po koji znak da je i dalje među nama.
U vreme jednoglasnog medijskog ponavljanja o isključivoj i jednostranoj krivici celog jednog naroda, devedesetih godina, kod retkih, ali izuzetnih francuskih intelektualaca sinula je Dekartova racionalna varnica: „Je doute, donc je suis – Sumnjam, dakle postojim!”
S grupom francuskih pisaca, 1995. pojavio se i Patrik prvi put javno među Srbima… Drugi njegov duži, dvomesečni boravak među Srbima bio je za vreme bombardovanja 1999. Prijatelj je u nevolji uz prijatelje… Posle promena nastalih 2000. godine kada je Srbija postala mirna zemlja, Beson svojim prijateljima uz šeretski osmeh najavljuje da će verovatno ređe dolaziti jer „vam više nisam potreban…osim ako zagusti…”
Treći Besonov povratak među Srbe nova je knjiga „Đoković: Odbijam”, koja će se za koji dan pojaviti u izdanju Čigoja štampe, a koja se paralelno sa srpskim prevodom pojavljuje i u Francuskoj. Osetio je Patrik da i posle dvadeset sedam godina treba da digne glas protiv zapadne medijske hajke, protiv pravde s dva aršina, protiv višestepene političko-finansijske manipulacije, protiv sramote koja se nanosi svetlom čelu i čistom obrazu. U ovom višeslojnom esejističko-literarnom tekstu posvećenom svetskom teniskom asu „najboljem svih vremena”, Besonov, onaj iskonski, nama već poznati, instinkt za pravdom izbija iz dubine njegovog bića: „Mrzim jednoglasnost, naročito ako su svi protiv jednog. […] U lovu na veštice, naći ćete me uvek na strani veštice, pogotovo ako su je dobro nasamarili – jer ona je nevina” (iz knjige „Belgrade”, 99, str. 69).
Možemo dozvoliti da Patrik Beson pristrasno, ljudski, kao svi navijači ovog svetskog prvaka, i još Srbina, staje na stranu onog „jednog” protiv kojeg su svi zvanični i (nezvanični) oponenti. Nežnost s kojom pisac evocira najranije početke malog Novaka i epiteti koje mu pripisuje kao vitezu modernih vremena, apsolutnom pobedniku na terenu, vraća čitaoca u vreme ustreptalog čitanja „Kraljevića i prosjaka” Marka Tvena, prenosi nas u epsko vreme pobeda Marka Kraljevića nad silnim Musom, hrani naše detinje zadovoljstvo iz prvog čitanja biblijske priče o Davidu i Golijatu.
Ova kratka biografija Đokovićeva, u neku ruku je i piščeva lična priča o mladalačkim (neuspelim) sportskim pokušajima. Postupkom kratkih asocijacija, i auto-ironičnih digresija pisac se podseća svojih, tačnije, očevih teniskih ambicija i razočaranja, koje, iako su lični promašaj, u Besonovoj verziji deluju zabavno i duhovito.
Ne želeći da produbljuje planetarnu, vakcinom izazvanu podelu na „oni” i „mi”, Beson veoma analitički razmatra sve razloge uslovljenosti, pa čak i torturu, na koje pristaje, ili, mora da ispuni neko ko je od detinjstva za sebe „izabrao” mesto šampiona. Činjenice, gledaocu, navijaču – hitrom da napadne – apsolutno nepoznate! Mora se priznati da Beson, uprkos svom divljenju rigoroznoj disciplini sportiste, ostaje dosledan svom, ipak i ovde, jedva primetnom cinizmu.
Predstavljajući Novaka u svim njegovim dimenzijma, i nacionalnoj i religioznoj, Beson ne propušta priliku da se još jednom obračuna sa zagovornicima „antisrpske dogme” koja se još šunja svetom, uprkos Novakovom naporu da je odagna. Zato u poglavlju 8, postavlja, provokativno pitanje: „Biti Srbin: prokletstvo ili blagoslov? Srbija, da li je to zemlja? Ideja? Stanje?” Besonov očekivani odgovor jeste blagonaklono kritički, ali implicitno podrazumeva i sve one zlonamerne, koje zapadni mediji ne štede.
Stil Besonovog kazivanja iznenađujuće je hermetičan. Emocija da ne bi završila u patetici, do maksimuma je svedena na kratke, eliptične, čak gramatički prelomljene rečenice. U poglavljima 16 i 17, ponekad podseća na tupe udarce sudijskog čekića o sto, na brzo donesene presude. Da li to Beson, još više ubrzava vreme? Da li nas opet podseća da razum ovog haotičnog vremena zavisi samo od jednog „klika”?
Patrik Beson je veliki poznavalac ljudske duše, oštar posmatrač i kritičar globalističkih kretanja u svetu, političkih, ekonomskih i socijalno-kulturnih. On je kako sam za sebe kaže „starogrčki demokrata, onaj koji svakome priznaje pravo na sopstveno mišljenje i slobodu izražavanja”. Veliki je borac za očuvanje pravih tradicionalnih vrednosti i u tom svetlu piše ovo slojevito delo, u kojem naspram pogubnih manifestacija „naprednog” sveta, u ličnosti Novaka Đokovića, osim jedinstvenog sportiste, prepoznaje sve one moralne, duhovne i duboko humane kvalitete neophodne za opstanak ljudske vrste.
Izvor: Politika
