„Što češće i duže o njima mislimo dve stvari uvek ispunjvaju dušu novim i rastućim divljenjem i strahopoštovanjem: zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni.” – Imanuel Kant
Da ne poremetim Kantovu skromnost, ostaviću ove reči da stoje same, teške i tvrde kao uklesane u kamenu (kao što su urezane na njegovom nadgrobnom spomeniku). Njihovo značenje je duboko i jasno da nam je potrebno samo da ostanemo bez glasa i bez misli, savladani samo dubokim osećanjima ponosa što pripadamo ovom svetu beskrajnog, ali nesaznatljivog smisla i jednostavnosti, bez obzira na to gde se nalazili u univerzumu.
U ovoj knjizi sam uključio jedan tekst o činjenicama (metaforično su to Zvezdana nebesa iznad mene, kako je to rekao Kant), a to je najpre jedna nešto proširena rasprava o Boškoviću, Kantu i Hegelu i o fizičkoj stvarnosti.
Eseji o vrednostima koji slede (Moralni zakon u meni, kako bi Kant rekao) ovde se tiču, s jedne strane, etike koja se odnosi na pojedinca, a s druge strane socijalne pravde uopšte, koja proizilazi iz te naše unutrašnje moralne suštine, a koja se onda proširuje na celu zajednicu.
Na kraju, uključio sam poglavlje o osetetici, kao najprivatnijoj, pojedinačnoj i najdubljoj sferi sistema vrednosti ljudi. Ovo poslednje poglavlje osavio sam nedovršeno i u stanju kao što je napisano pre 40 godina, s malo uvodnih napomena. To je delom namerno. Najpre, ne mislim da bi umetnost mogla da se stavi u okvir, definiše i finalno objasni. Možda je još teže razumeti umetnost nego prirodu. A potom, možda je to zato što ima upravo jednu najnejasniju funkciju: uspostavljanje veze između čovečanstva i ostatka prirode.
