Žetva značenja

U ovoj knjizi objedinjena su, sa neznatnim dopunama, četiri ogleda, koja su prethodno bila objavljena, kao posebna izdanja, u Čigoja štampi 1997. godine. To su: Simboli – zaboravljena značenja, Svetac kao metafora, Molitva i Trojica protiv Jednoga.Simboli – zaboravljena značenja. – Vidim pticu u kavezu i u isti čas pomislim na gubitak slobode. Primetim krst i odmah ga razumem kao simbol identiteta svih hrišćana. Skrenem pogled na reku i odmah pomislim na prolaznost našeg života.Svetac kao metafora. – U ovom ogledu reč je o svecu kao metafori: on je simbol za određeni način verovanja, mišljenja i življenja. Svaki onaj ko je živeo, mislio i verovao do stepena kada je postao sličan bogu, bogolik ili hristolik, može se smatrati svetim. On je uspomena na uspravnog i ispravnog čoveka, koji je bio osetljiv na razliku između dobra i zla: ovaj čovek nikad ne umire, jer živi u našem sećanju. On putuje kroz vekove, da bi očuvao jezgro svoje i naše vere. O njemu se još kaže: „Vi ste so zemlji; ako se obljutavi, čime će se osoliti”. „Vi ste naše pismo, napisano u našim srcima, koje poznaju i čitaju svi ljudi”.Molitva. – Biti društven znači opštiti sa drugim i drukčijim od sebe, razmenjivati iskustva, misli i vrednosti. Čovek opšti sa sobom kad razmišlja, sa prirodom kad je istražuje, sa kulturom kad je razumeva, sa mrtvima kad ih spominje, sa bogom kad se moli. Ako nismo na neki način povezani sa drugim i drukčijim, onda se stvarno osećamo kao da smo bačeni u ovaj svet: usamljenost i samoća nagrizaju naše duhovno i telesno zdravlje! Onaj ko veruje u boga ne oseća se usamljenim u hladnoj svetskoj noći.Trojica protiv Jednoga. – Tri ogleda iz filozofske antropologije posvećena su trojici mislilaca od kojih je, svaki na svoj način, temeljito uzdrmao klasični način mišljenja o čoveku i bogu Marksu, Frojdu i Ničeu. Marks, Niče i Frojd, trojica nepokornih divova svoga vremena, trojica „ličnih neprijatelja boga” (P. Holbah), trojica „protivnika svake vrste ljudske osrednjosti” (O. Špengler), posmatrali su stvarnost koliko spolja toliko i iznutra, i osporavali je u meri koja im „obezbeđuje mesto večite avangarde” (M. Jursenar). Za svu trojicu čovek je jedini bog koji se još nije uspravio u svoj svojoj veličini: bog je morao da padne da bi se čovek uzdigao!