Genocidium totale : Nezavisna Država Hrvatska 1941-1945
Kao da nema utisaka. Nije ih mogućno odrediti. Kao da nema ni odjeka. Nije ih mogućno čuti. Sve je zaglušeno. Zlo je zgusnuto, sistematično pokazano, u svakom poglavlju, autentičnim navodima iz ustaškog „rokovnika“ kakvog je malo ko mogao sastaviti potpunim besmislom. Sve je ledeno, strašno jednostavno. Žrtve su obični brojevi. Kaže se da je tu i tu, tada i tada, poklano ili spaljeno ili u jamu bačeno „oko 200“, „oko 800“, „oko hiljadu“ i ko zna koliko staraca, žena i dece. Sve je tako grubo i daleko od razuma da osećamo sramotu što smo svedoci. Sramota je dvostruka. Umoreni su naši srodnici.
Umorili su ih oni što su naši srodnici bili. Osećamo muku što smo to što jesmo, a samo zato smo krivci. Nema snage da ustavimo reči. Takmiče se da pobegnu što pre, što dalje, na sigurnije mesto.
Zašto su nam, onda, ako je sve to jezovito, ovakve knjige potrebne, šta ćemo s prizorima u njima, kako će zaspati oni što su preživeli, što im se zlo povratilo, da li bi lakše ćutali da nije ovakvih nepomerivih dokaza o paklu?
Bilo bi pitanja još. Ali svaki odgovor bio bi samo pokušaj da se kaže istina: nije prirodno da neko, bilo kada, učini ono što su radili ustaše, nije normalno da tako bude ako nas ima, ako smo naučili da ni vuk neće krv vuka jer zna da bi tako vukovi nestali.
Čovek je čoveku vuk. Takva je poslovica. Međutim, nije tačna. Čovek je čoveku čovek. Ovakve knjige to potvrđuju. Treba se izmicati od istine u njima.
Treba verovati da takvoj pomami povratka nema. Treba pamtiti. Treba čuvati sebe od drugih i druge od sebe. Spas je u takvoj ravnoteži. U njoj su nevini mirni, a silnici se neće smiriti nikad. Ako na ovom mestu za žrtve nema pravde, ima je onamo, daleko, na drugoj strani sveta. Nije važno gde je. Važno je da postoji.
