Raskršća književnog juga

Osvrnemo li se na recepciju pojedinih autora i dela, onda se pokazuje da vremenski horizont i ideološki kontekst u kome se neko delo čita igra odlučujuću ulogu u razumevanju tog dela. To se može videti ne samo na primeru eksponiranih autora poput Ive Andrića ili Miloša Crnjanskog nego i kod, naoko, odavno „kodificiranih“ pisaca poput Dositeja Obradovića ili Sime Matavulja. To znači da književni kritičar – kao i svaki drugi čitalac – čita neki tekst ne samo kao tumač jednog skoro neograničenog broja znakova, nego on konfrontira ta dela uvek i sa svojom sopstvenom slikom sveta. Pisac može pri tome ovu sliku neposredno podržavati ili se pak pojaviti kao njen suprotan pol i onda u analizi shodno tome – diskretno ili decidirano – biti izopćen. Ako bih sopstveni svetonazor hteo ovde na neki način da imenujem, onda bih rekao da se on približava onom „greatest happiness principle“ koga je zastupao Džon Stjuart Mil – a to je svet u kome je po mogućnosti zadovoljno što više ljudi – i koga je Mil kasnije, očigledno s obzirom na moć realnosti, ex negativo formulisao: što je moguće manje patnje za što je moguće više ljudi. To, međutim, ne znači da sledeće interpretacije ne pokušavaju da se što je moguće tačnije drže teksta: Tekst u svom istorijskom komunikativnom okviru tvori i te kako polaznu i orijentirajuću tačku tih interpretacija. Pa ipak, bilo bi iluzija verovati da interpretacije tekstova koje nastaju na osnovu već postojećih analiza predstavljaju neki „napredak“. Ako postoji neka draž da se ovde prezentirane tekstove čita, onda ona leži svakako u tome da se njima baca jedan pogled „izvana“ na diskusije koje se uglavnom odvijaju na domaćoj sceni.