Pokušajmo, najpre, da ukratko opišemo čovekovo estetsko ponašanje. Prvi utisci o ovom ponašanju ukazuju na njegovu pojedinačnost, segmentarnost, sporadičnost, pa i efemernost. U osnovi, to je težnja da se jedan životni estetski stav, privrženost lepoti, ispolji u različitim vidovima ljudskog ponašanja. A kako je ovakvom ponašanju kolevka lepa duša, to, pored njegove nenapadne ekspanzivnosti, dolazi do izraza i njegova suštinska privrženost samome sebi. Estetsko ponašanje je lepo ponašanje, ali ne samo u svakodnevnom značenju ovog pojma, već i u smislu težnje jedne u život uronjene individualnosti prema stabilnijem ličnom ukusu i životnom stilu. Ovo ponašanje, tako, ne zanemaruje nijedan oblik života, iako te oblike u celini ne obeležava, već se u osnovi prepušta njihovoj, katkad anestetskoj, logici. Zato se dešava da nas neki čovek, naizgled potpuno utonuo u životna kretanja, iznenadi svojim estetskim ponašanjem. A to ponašanje započinje od jedne etičke kategorije – poštovanja drugog čoveka. Kako je taj drugi čovek već po samoj svojoj prirodi neprekidno ugrožen, to se, u okviru njemu upućenog estetskog ponašanja, pojavljuju emocije u rasponu od ljubaznosti, predusretljivosti, uviđavnosti, pa do saosećanja, zadovoljstva i divljenja. Svakoj od ovih emocija preti opasnost koja dolazi iz anestetske sfere: od egoizma i nametljivosti, ali i od naglašene potčinjenosti, kada je u pitanju divljenje nekom drugom ljudskom biću. Čovekovi praktični interesi neprekidno vrebaju, pa se pomenute emocije retko pojavljuju u njihovom čistom, izvornom obliku. Egoizam podjednako ugrožava svakodnevno ponašanje, porodične
emocije, emocije u odnosu između polova, u okviru nacionalnih zajednica, i, najzad, u odnosu između jedinke i čovečanstva.