Kada umrem, napisao sam u jednoj pesmi, biće mi žao samo pisanja.
Da tu „nezgodu“, makar prividno, izbegnem napisao sam ovu knjigu posvećenu Nenapisanom, pisanju Nenapisanog, pisanju imaginarnog. Trebalo je da bude pokazano da je ono što smo napisali i ono što još nismo napisali sadržano u istom krugu porekla. Ono Nenapisano kao mogućnost koja leži u nama i pred nama – postoji.
Možda upravo onako kako je Žan Rasin u Predgovoru za komad „Berenisa“ rekao: „moja predstava je gotova, samo moram da je napišem“. Mada i sasvim suprotno reći nikako ne bi bilo pogrešno. Naime, upravo onako kako Natali Depraz kaže:
„pisanje samo po sebi jeste pokretačka snaga za misao – ono dozvoljava da se misao pojavi sama“.
Između krajnosti ovih dvaju stavova leži tema naše knjige.
Boško Tomašević
