„pišem ti jer si rekao da mogu da ti se obratim kada bude teško. ali sada je bolje nego ikad. ipak ti pišem jer je ovo mesto koje moraš da posetiš. kuda god da krenem, rebra mi uplove u duhove nebeskih tela. vakuum se širi polenom iz usisanih latica. kanapi galaksije klate alke sa vrhova. ali noću sove prolete kroz tunel i probiju reflektore na dalekom ulazu. očekujem te, ako možeš da podneseš da niko posle tebe neće doći. svaka udolina ovde oponaša poljanu, ne bi li eksplozija upala u zamku. naselja su greškom građena na pukotinama. koga god sretneš u ovom prostranstvu, hodaće tiho, jer će verovati da spavaš. ponekad odem na stari svetionik i podsetim se koliko sam daleko sâm. možda me sada opažaš iza leđa vidika. santa koja se uspravlja iza mene nije moj oživeli saputnik, već vrata koja se zatvaraju za posetioce. bolje je da ne dolaziš. i ne šalji mi nikog“
Iz Crvene planete
Gorana Korunovića
