Nenada Radoša prate i karakterišu dve usudnosti. Usudnost Iva Andrića i Višegrada i usudnost profesorskog poziva. Činjenica da je prva značajnija književna ogledanja ostvario u Višegradu nametala mu je Iva Andrića kao najviši kriterijum i u temama i u književnom postupku, a profesorski poziv ga je dodatno obavezivao da ima istu odgovornost i prema sebi, kao prema delima pisca koja predaje, i da ne ide ispod onog što je visoko izdigao u očima i duši čitalaca kao najvrednije.
Ova knjiga priča o životu će to sigurno učiniti i noseći u sebi taj duh večite borbe sa sobom i drugima. Ako se neki, nečiji korak i čuje biće to njegov korak. Njegovo putovanje kroz naše živote nastavlja se pričom i nepričavom.
(Milovan Vitezović)
Verujte sebi. Organizujte život na način na koji ćete biti srećni da živite celog života. Izgradite sebe pretvaranjem malih unutrašnjih mogućnosti u velika dostignuća.
Radmila Radoš, Uvodna reč (Čas koji taje)
