Evo kako Vučko posmatra sebe, odnosno ovu svoju knjigu, polušaljivo (tekst koji citiram poslao mi je uz rukopis, kao predlog sadržaja pogovora, da se ne mučim smišljajući šta ću napisati): „V. D. Vučko javlja se sa prvom zbirkom pesama kao već mator čovek. Očekivala bi se misaona, introspektivna poezija kao rezime bogatog iskustva, stihovi o zadatim vrednostima života, njegovom smislu i sl. Ali, ne! Vučko piše o ljubavi kao takvoj, iskreno, prepun mladalačke energije. Svaka pesma je jedna priča i svaku priču je neko od nas doživeo ili jedva preživeo. Sve je to rečeno i ispevano naizgled običnim rečima i u slobodnom stihu. Kuburi V. D. Vučko ponekad s rimom, s metrom i ritmom, ali sve se to da oprostiti zbog posvećenosti ljubavi, veri da samo ljubav čini život vrednim živovanja, odsustva pesimizma. Ove pesme napisane su da se poklone romantičnim devojkama. Valjda ih još ima“.