Iz Predgovora: MODRA BOJA PESNIŠTVA Jedan pesnik je ovako objašnjavao svoje bavljenje poezijom: zašto da hodam, kad mogu da letim. Ako sam ga dobro shvatio, mislio je sledeće: pesništvo ima tu moć da momentalno ide u srž stvari. Stihovi koje ćete naći u ovoj knjizi nose osobeni poetski sklad zahvaljujući izuzetnoj redukciji reči koje se u njima pojavljuju. Svaki od njih deluje izuzetno čitljivim, nedvosmislenim u jasnim. Šta se time postiže? Pre svega direktnost u prepoznavanju šta bi mogao biti ključni unutrašnji doživljaj samog autora: on se transponuje kroz pažljivo izdvojenu reč ili rečenicu, koje teku u nekom unutrašnjem skladu. Tako se sa minimalnim brojem znakova prenosi određena atmosfera, unutrašnje pesnikovo previranje, njegov doživljaj sveta ili simboli koji upućuju na određeno značenje. Ovde nema ničega suvišnog, dvosmilenog ili prenatrpanog: naprotiv, prividnom jednostavnošću postiže se efekat dubine i jasnoće. Sve asocijacije kao da se pojavljuju u nekoj kristalnoj jasnoći. Mi smo suočeni sa mozaikom u kome svaki kamenčić (reč) stoji na svom mestu, ali svi oni zajedno daju ukupan utisak jedne smislene celine. Ako bismo sad te reči zamislili kao neku vrstu popločanog tla, onda je utisak da je to dobro uređena staza koja nas dovodi do relativno jasne i nedvosmislene poruke. Autor je dosledan u svom stilu kazivanja od početka do kraja knjige. To bi se stereotipnim jezikom moglo nazvati i autorskim pečatom. U njegovoj poetskoj intuiciji kao da vlada jedan izgrađen pesnički princip i on od njega ne odstupa. Dakle odlike Pantićevog pesničkog stila su jasnoća, mirnoća kazivanja, staloženost i postepenost u gradnji pesničkih slika, povezanost subjektivnih intimnih doživlja sa tokovima prirode. Šta je važno za jednog pesnika? Prvo da bude apsolutno svoj, da ne imitira druge, već priznate veličine. Time se postiže samosvojnost i prepoznatljivost. Samo tako se izražava vlastiti subjektivni doživljaj i ne podilazi ukusu publike, navikloj na već poznate stereotipe. Međutim, kako kaže Kandinski: svako autentično delo ima vlastiti duhovni miris koji širi oko sebe. I kao što postoje njegovi stvaraoci, tako na drugoj strani postoje i oni koji ga prepoznaju, koji imaju receptore za novinu, za samosvojnost. Duh prepoznaje drugi duh. Neki put je takvih dela malo kao što je malo i onih koji za njih imaju receptore. Ovom zbirkom one (pesme), poput leptira, koji je izašao iz čaure, započinju vlastiti život. Otisnule su se u nebesko plavetnilo, u neomeđan prostor gde se unapred ne zna gde će da slete. Dragan Lakićević Lakas