Mojne me molerisati, Mone

Savremena poezija koju nam Aglaja donosi u ovoj zbirci ima pre svega filozofsku misao, skrivenu iza običnih reči, objašnjavajući svet i prostor koji je okružuju i koji proživljava. Nekad nežno, a nekad i agresivno. Svuda je prisutan duh savremenog društva: reklame, preopterećenost informacijama, ponudama i pritiscima. Kada kaže: „i slova su rizična” znači da i reči nose posledice i da ono što izgovaramo ili napišemo može biti i emotivno snažno i agresivno.
Pesnikinja piše iz iskustva i osećaja proživljenog kako bi bolje razumela sadašnjost, koja joj deluje haotično i nesigurno. Njen jak, ženski lirski glas ruši očekivanja: „Mene impresivna umetnost uopšte ne impresionira”, ironično odbacujući pretenciozne umetnosti. „Nije ni lepota baš uvek lepa”, kaže Aglaja, dovodeći u pitanje tradicionalno shvatanje. Lepota nije apsolutna – ona može biti neprijatna, hladna ili čak uznemirujuća, dok očekujemo sasvim suprotno. U pesmi „Sebe o sebi”, pitanje „Da li sam ja sve vreme čekala baš sebe” govori o potrazi za samospoznajom zbog osećaja otuđenja, istovremeno gradeći sliku žene koja skriva deo sebe iza estetske maske, kao Veronika sa kosom preko jednog oka. Ipak, elegantna, negovana ruka u pozorišnoj torbici, koja se pretvara u pesnicu, daje snažnu metaforu potisnutog besa i unutrašnje snage, skrivene iza društveno prihvatljive ženstvenosti i elegancije. Pesnički izraz u ovoj zbirci je stilski slobodan, sa nadrealnim slikama, kontrastima i simbolikom tela. Ovakva poezija ume da deluje „zatvoreno” na prvo čitanje, ali kada se uhvate motivi i ton otvara se atmosfera sa mnogo slojeva i značenja.

Gabrijela Jovanović-Kovačević