Nešto crno

ŽAK RUBO (Jacques Roubaud) Jedan od najuglednijih, ali i najplodnijih savremenih francuskih pesnika i književnika (četrdesetak zbirki poezije i isto toliko raznovrsnih proznih dela, eseja, dramskih tekstova, antologija poezije). Rođen je 1932, u jednom seocetu blizu Liona, po obrazovanju je matematičar, ali je doktorirao i na književnosti. Član je UliPo-a, Radionice za potencijalnu književnost (OuLiPo – Ouvroir de Littérature Potentielle). Autor mnogostranog dela koje se odlikuje stalnom brigom o formi (pisanje podvrgnuto određenim formalnim ograničenjima, kombinatorika), ali i „moralnim“ trudom da sopstveni život i svoju ogromnu lektiru uklopi u to traganje za formom. Tako, na primer, teorija skupova omogućava četiri čitanja zbirke E (1967, „čitanje pripada tom i tom“) dok zbirka Trideset jedan na kub (1973) donosi 31 pesmu, svaka ima po 31 stih, a svaki stih po 31 slog. Zbirka Autobiografija X poglavlje (1977) organizuje svojevrsnu „igru“ koja vodi kroz tekstove pesnika nadrealista. Pisao je i dramska dela, Graal Théâtre (1977) u saradnji sa Florens Dele (Florence Delay), stvarao je i narativne tekstove, među kojima je najpoznatiji ciklus od tri romana (Lepa Hortenzija, 1985, Hortenzijina otmica, 1987 i Hortenzijino izgnanstvo, 1990), ali je ostvario i jedan autobiografski projekt, „s jednom pripovešću, umecima i račvanjima“, Veliki požar u Londonu (1989), čiji je nastavak Kopča (1993). I njegova najpoznatija zbirka pesama, Nešto crno (1986), koja reaktualizuje formu elegije, veoma potresno, ali bez patetike, takođe je organizovana u devet ciklusa od po devet pesama, sa po devet strofa-stihova, s poslednjom, završnom pesmom, koja takođe ima devet stihova i, kako on sam kaže u pesmi „Meditacija o poređenju“: „Ogorčeno se upinjem da tačno omeđim ništa-ti, tu nemoguću bipolarnost, da napravim ophod, oko toga, tim rečenicama po devet na broju koje nazivam pesmama.“ Zbirka Nešto crno, ovenčana nagradom France Culture 1986, nastala je 1986. godine, dve godine posle tragičnog gubitka supruge Aliks Kleo Rubo (Alix Cleo Roubaud), umrle od embolije pluća, posle svega tri godine braka. Aliks Kleo Rubo se bavila fotografijom, a ova zbirka nosi naziv po seriji njenih fotografija „Ako nešto crno…“ što srećemo u tako reći središnjoj pesmi ove zbirke, „Meditacija o nerazličnosti, o jeretičnosti“: „Iz toga što joj odsad ništa nije slično zaključiće se da postoji samo neslično, a otuda, da nema nikakvog odnosa, da nijedan odnos nije odrediv. Doneće se zaključak o neprikladnosti. Sve se obustavlja u tački u kojoj se pomalja neslično, i odatle nešto, ali nešto crno. Pukim posmatranjem, više nema, celine se rastaču u svom ogavnom spletu: stvarnost. Nešto crno što se zatvara. što se zakopčava. čisti polog, neostvaren.“