Pevam priče, pričam pesme

„Poezija i dalje struji mojim venama.“

Ovom rečenicom autorka sažima više od 25 godina pesničkog stvaralaštva, koje se ovom knjigom vraća svom izvorištu – lirici.

Zbirka Pevam priče, pričam pesme donosi pesme raspoređene u pet tematskih celina – od intimnih ispovesti do refleksivnih stihova, od mladalačkog ushićenja do zrele, misaone poezije. Neke od pesama nastale su još u gimnazijskim i studentskim danima, dok su druge deo autorkinog zrelog umetničkog izraza – a pojedine su bile osnov za njene romane.

„Moje pesme čitaju oni koji su željni poezije koja slavi život i ljubav, poezije koja ‘uči’ kako se podnose posledice sopstvenih izbora.“

U fokusu je i dalje Zemun – grad koji Branka Gajović neprestano slavi kroz stihove, prozu i emociju, kao svoj životni i književni centar. Zemun je više od mesta – to je pogled na svet.

„Moja dosledna privrženost zemunskom ambijentu je odraz želje da taj grad ustoličim na presto nezaborava.“

Knjiga svedoči o snazi poezije kao duhovnog prostora, kao utočišta i odgovora na savremeni svet otuđenja. Kritičari ističu spoj lirike i proze u njenom izrazu. Književnik Srba Ignjatović primećuje:

„Poetski supstrati u njenim romanima oblikotvorna su novina i još jedan autorski iskorak. Branka – i kada piše prozu – piše poeziju.“

A Miljurko Vukadinović naziva njeno stvaralaštvo „zemunskom književnošću“, uz opasku:

„Zemun nije samo svet Branke Gajović, već i njen pogled na svet.“