Kako pričati o nama, iskustvenicima dugog bivstvovanja
u kući ljubavi, a ne ponavljati reči koje od bremena godina
lako mogu potonuti na dno plićaka nemaštovitosti,
dok vreme nezaustavljivo suši mastilo pera kojim pišemo
dugu istoriju neponovljivu, dok svet se trese i iznova ruši?
Kako umaći rutini što vreba iz zasede zvane dugotrajnost
i ne nasukati se na nanos suvišnih izraza i fraza?
Jednostavno!
Odbacimo maske s lica dotrajalih,
narušenih surovom svakodnevicom.
Otvorimo nedra uzavrela
da se iz njih čuje bruj ptica
zarobljenih okovima zbilje.
Dotaknimo se pogledima smelim!
Naša istorija u mladosti započeta
zapisana je slovima zlatnim.
Ljubav je naša naše izobilje!
Branka Konstantinović Gajović
