Pod ranjenim nebom

Ljubav se iskazuje i pokazuje, a ne prikazuje. To je slučaj sa Brankicom Čigoja i u životu i u poeziji. U sve tri njene zbirke pesama ljubav je sveprisutna. To ukazuje i na suvišnost ovog prikazivanja. Ipak, Brankica Čigoja spada u one veoma retke, plemenite i dragocene ljude koji neprekidno žive ljubav i više nego što njih život ljubi, na šta se takvi ne obaziru već šire oko sebe sam smisao bitisanja. Ona je ima neiscrpnu za voljenog, za porodicu koja raste, za bliže i dalje rođake i pretke, za prijatelje, za kolege, za svoje studente, pa i za namernike i prolaznike. Ona svu tu svoju ljubav iskazuje na najuverljiviji način pevanjem, sa mislima izvan svakog zla i hoće da njim sve pomiri sa svojom sudbinom, jer kad vlada ljubav sve se može pretrpeti i izdržati. Ona u pesmama ne traži pribežište, već samo svojim očima vidi svet oko sebe. Ona u pesmama ne traži utehu, i ne nudi je, već hoće da podeli ljubav kojom je iznad svega što nam se svima događa, mireći svoj i naš svet. Ako postoji pukotina među svetovima, ona ju je srcem zapušila čineći svoj i naš svet nedeljivim jer osećamo puls njenog bila.