„U ovoj knjizi pesama“, piše autor, „odbacujem od sebe pravo da govorim o ikakvoj poetici. U njoj nije snivana, niti je skrivena ikakva proklamovana estetika. Domašalo me se u tom časoslovu samo ono što mi se zakačilo za skute dok sam ispisivao stanjâ, stvari, podnebljâ i svoje metafizičke hagiografije, idući prema tek donekle zadovoljavajućem odgovoru o istini i trenutku“.
Ove pesme su, zapravo, pesme svedoci autorovog „Svega“ koga pretstavlja jedna izlomljena linija koja vijuga izmedju različitih figurâ njegovog iskustva, mišljenja i znanja u šta je, istovremeno, utkano njegovo sećanje i nehotično pamćenje. Pesmovanje nam, prema mnjenju ovog autora, omogućava da ponovo nadjemo vreme, dajući nam ga kroz svetlost i tamu izgubljenog vremena.
„Odavno, još kada sam bio mladić“, piše autor u „Predgovoru“ svojoj knjizi, „shvatio sam da Prustova potraga za izgubljenim vremenom nije nikakav privilegovani zaštitni znak njegove umetnosti romana, nego je potraga za izgubljenim vremenom univerzalni prosede na koga ima pravo svako ljudsko biće i svaki umetnik. Prustovo umetničko delo u pogledu te ideje ne zaštićuje, iako se tako čini, nikakav pronalazački zaštitni znak, niti njegov autor pretstavlja neko izuzetno biće koje je, navodno, izmislilo, navedeni siže: čovekovu potragu za izgubljenim vremenom. Biti u potrazi za svojim izgubljenim vremenom je univerzalno i legitimno sredstvo svakog književnika i posle Prusta. Reč je o govoru s univerzalnim ljudskim predznakom koji, po prirodi stvari, stoji na raspolaganju svakom umetniku. Suštine imaju tu prirodnu moć da prelaze granice svakog pojedinačnog govora i mogu da se ostvaruju putem samo-ponavljanja i kroz umetnost drugih ljudskih bića i da na drugačiji način govore o sličnom“. Navedeni siže posve je primenjiv i u poeziji.
Ovaj pesnički časoslov Boška Tomaševića govori upravo o tome.
