Nikolaj Glazkov je svoju poeziju branio svojim načinom života. Time je sačuvao autentičnost svog osećanja sveta i stvorio autentičnu, originalnu poeziju, za šta je platio visoku cenu.
Njegove pesme su prividno jednostavne, a zapravo pune refleksija i pesničkih slika koje kreiraju slojevitu asocijativnost i naizgled jednostavnu misaonost (jer „gde nema misli nema ni osećanja”). Njegova misaonost brani egzistenciju ljudske duše od pritisaka kolektivnog, istorijskog, političkog, pred beskrajem kosmičkog. Glazkov ne daje odgovore, on pre svega postavlja jednostavna pitanja o složenim stvarima. Njegove poente često predstavljaju opažanja koja ne očekujemo i koja nam otvaraju nove puteve. Glazkov je došao nakon Bloka i epohalnih simbolista. Za razliku od Bloka, koji je gradio perspektivu „apsolutnog” i nebeskog, nastojeći da je odbrani od svakodnevnog, materijalnog i prizemnog, Glazkov svet posmatra „odozdo”, nastojeći da odbrani pravo običnog ljudskog bića (i pesnika) na svoj emotivni i duhovni integritet, ali, istovremeno, u zemaljskim stvarima prepoznaje reflekse i energiju apsolutnog.
Sebe je smatrao naslednikom Hlebnjikova i bliskim Majakovskom, iako mu je Ljilja Brik rekla da on nije ni Hlebnjikov ni Majakovski već (originalni) Nikolaj Glazkov.
Prevodilac Miodrag Cvetković autor je dve knjige poe¬zije: „Zaludne sprave”, 2013, i „Stvarnost, varke”, 2020. godine, u izdanju „Čigoja štampe”, Beograd.
