ŽELJA I OVAPLOĆENJE
Hteo bih, dušo, da zbacim jaram nesrećnih zvezdâ
sa moga mesa umornog od sveta na putu jeznom
što mi snegom zabrađuje telo belim cvetom hude
šale i angelus mi lednog zvuka podmeće uhu, kidajuć’
tišinu duše moje i ceri se pod prozuklim zvonom dana.
Zbaciti ono što je u te razbluđeno i povikom tebi
odaslato – kad slika Gojina svaka je od tog lepša a
tek prizor smeha u rajskom zaduženju života! – ropac
je sigurni što kroz crkvene orgulje tuče i plâvi milosrđe
svakog k’o kad krvnik vuče uže čuvano oprezno za
vražjeg alhemičara nekog.
No ima senke koja breme ljudsko seče. Dođe takvo
doba po hrastovini tihoj. Sneg koji pada preda me,
vaskršnja vejavica dušâ k’o useva na livadi veseli lik,
gleda moje nadne gladi nežnim okom Hrista.
Uslišena misli, željo čistog srca, sad daleko od grobnicâ
jesenjih, ja gredim bez zvezdâ „kao vilin konjic kad
cvećem putuje” a počinje dan. U zaseoku polenskoga bića,
treba naći nov plam lepote, tu svetiljku vere da pripadne
meni posle moga puta umornog od sveta i pre no kad
„klijati počnu truleži avgusta”.
Boško Tomašević
