Neošišani

Sedmorica aforističara, čije se stvaralaštvo u velikoj meri vezuje za čuveni i sada u javnosti prisutni „Ošišani jež“, prezentirana su u spisu koji sledi, bez svoje krivice, da bi se ušlo u trag njihovim kreativnim profilima. U njihovom tumačenju ili predstavljanju opredelio sam se za narativ kao oblik komunikacije pomalo u duhu storitelinga (storytellinga). To je učinjeno da bi se ispričala priča makar i fragmentarno, da bi kontranaracija postala forma naracije. Ne znam koliko sam u tome uspeo, ali sam siguran da nisam mojom interpretacijom izvorne aforističarske građe i najmanje je preinačio, zloupotrebio ili instrumentalizovao.Pošto sam više puta pisao o umetnosti aforizma kao specifičnom književno-filosofskom žanru ovoga puta će to izostati. Ipak, neophodno je najkraće reći o zajedničkim svojstvima stvaralaca koje sam pokušao da pročitam. Šta je zajedničko za sve njih? Svima im je zajedničko umeće u tvorenju ubedljivog misaonog minimalizma. U pitanju je estetika ili poetika minimalizma. U njih je jezičko sažimanje u neposrednoj vezi sa oblikovanjem jezgra značenja, sa kreativnim ishodištem. Na neočekivanom obrtu, na inverziji, temelji se ishodište i poenta aforizma. Pokazalo se da je i u njihovom stvaralaštvu najprovokativnije i najproduktivnije parodoksalno mišljenje. Paradoks je postao najbitniji pokretač aforizma. U umnom paradoksu neshvatljivo i neočekivano postajalo je razložno i prihvatljivo. Preko njega se uspostavlja i kritički medijum, koji svoj uspon oblikuje kao lucidnu poentu, kao majstoriju dosetljivosti. Aforističari su pokazali, što je posebno važno, da se u kratkom misaonom obrtu, u lapidarnoj pirueti, može dijagnostikovati stvarnost okrenuta naopačke. Vidljivo je i njihovo nastojanje da aforizam i u vreme bujanja satirične i ironijske imaginacije ne sklizne u haotičnu proizvoljnost ili u nekreativnu i nedelotvornu improvizaciju.Ovde prisutni aforističari, kao i njihova sabraća, uspostavljali su slobodno mišljenje kao kritičku alternativu. To je najčešće atak na neslobodnu javnost i zajednicu bez identiteta. Kao graditelji slobodne javnosti, uvek u blizini subverzivnosti, reagovali su baš onako kako su doživljavali društvenu eroziju koja je zadobila entropijske razmere. Aforističari često stižu do tamnih dubina egzistencije i ponora ljudske složenosti. Tada stvaraju aforizam koji se može označiti kao antidogmatski bunt univerzalne orijentacije. I u tim situacijama najviše im je odgovarala kritička odvažnost i satirična britkost. Oni su u svim svojim ostvarenjima podučili javno mnjenje da nema smisla uzimati ozbiljno simulante ozbiljnosti. Raskrinkavali su zločinstvo, političko propadanje, ljudska nevaljalstva i društveni haos. Od njih je dolazila najbritkija kritička reč a njihovo kazivanje delovalo je kao neumoljiva opomena svih režima. Što je najgore, ni danas nismo umakli smutnim vremenima. I dalje “počasno” mesto imaju izopačenosti svih vrsta – vlastoljublje, gramzivost, korumpiranost, lažomanija i glupost. Stvarnost deluje kao da je polomila sopstveno ogledalo. Aforističaru je uvek neophodno kritičko ogledalo, koje je, srećom, u stalnoj upotrebi. I to je svakako podsticaj za prisustvo kritičke javnosti, koja je i sada u stanju zaleđenosti.