Drame Tatjane Pavlović Vilimonović objedinjuju niz neuralgičnih tačaka savremenog društva. Snaga dramskog teksta, a posledično i pozorišta, jeste, ili bi u najmanju ruku trebalo da bude, upravo u tome da govori glasno i nepokolebljivo o svemu što čovečanstvo „koči“ u napretku. Koliko je često ta blokada rezultat našeg delovanja ili društveno destruktivnog sistema? Jesmo li svesni gde srljamo? Fabularnom kompleksnošću, dramaturškom veštinom i urođenim smislom za meru, Tatjana Pavlović Vilimonović jednako dobro skreće pažnju na fenomene današnjice, kao i na bolnu istoriju ovih prostora.
Komadima Pucanje i Čistilište, u fokus stavlja udaljavanje čoveka od samog sebe i porodice, koja treba da predstavlja temelj društva. U suludoj težnji za novcem i moći, savremeni čovek, okupiran tehnološkim i televizijskim fenomenima današnjice, ispraznošću stvara sasvim nove dogme, osiromašuje ljudski duh, pothranjuje egoizam. Usamljen luta, tražeći izvor sreće i zadovoljstva u visokoj poziciji, virtuelnim odnosima, najprostijoj zabavi. Znalački i artikulisano, pokazujući osećaj za „meru“, Tatjana ne osuđuje tog i takvog čoveka. Ona ga duboko sažaljeva, dajući mu šansu da se osvesti i vrati izvoru ljudskosti i istinskog duševnog mira.
Kosovskim božurima, dubinski se otvara osetljiva tema srpsko-albanskog sukoba na Kosovu, ali iz perspektive Čoveka. Veštim vođenjem dijaloga, objektivnošću i neobično snažnim emotivnim scenama, autor drame uspešno povezuje tri generacije, dva rata, prošlost i sadašnjost. A sadašnjost očigledno ne daje odgovor da li je moguće da svim ovim temama konačno dođe kraj. Kako kaže i Novak Ilić, glavni lik drame, na kraju ne znaš ni gde je početak, ni kada će doći kraj.
Miladin Ševarlić,
predsednik Udruženja dramskih pisaca Srbije
