dr Dragan Pavlović, urednik časopisa Dialogue, Pariz, profesor anestezije i intenzivne medicine, Dalhousie University, Halifax. Canada, Ranije: profesor patofiziologije, European University, Belgrade; profesor i direktor laboratorije za eksperimentalnu anesteziologiju, Universität Greifswald; istraživač INSERM 408 (226), Université Paris 7, Pariz.
Kao što je bilo u klasičnim fašističkim državama, demokratija je skoro potpuno iščezla i održava sa samo u proceduri izbora predsednika države (gde je takođe kontrolisana kompleksnim izbornim sistemom) ili na najnižim lokalnim i nevažnim nivoima. Važne odluke se donose od ekspert timova i tela krupnih finansijskih korporacija. Demokratija je verovatno samo neka veoma vešta metoda za održavanje na vlasti koja mora da dopusti da ta vlast bar teorijski može da se promeni. Namera du se postigne što viši nivo pravde je sadržana u njenom konceptu, ali se aktualizovanjem te namere sama demokratija opravdava. Kad viši interesi ovaj proces ugrožavaju, dobijamo neku vrstu fašizma, i to je ono što danas često imamo u tzv Zapadnom društvu.
Suština pretpostavke je da su SAD postavile previsok ali pogrešan moralni cilj – uništenje druge nuklearne sile i time, koristeći utilitarnu logiku, došle do zaključka da su sva sredstva dozvoljena kako bi se taj cilj ostvario. Taj cilj smatra se „opravdava“ gotovo sve druge na moralnoj lestvici niže rangirane amoralne akte, ako su u službi istvarenja tog cilja. To bi bila suština MEITa. Kako to nije razvijena ideologija već jedna trivijalno pogrešna stategija, verovatno se konflikt može rešiti kroz dijalog između dve strane.
„Nedavno je objavljena knjiga Dragana Pavlovića, našeg intelektualca koji je dugo živeo na Zapadu i osnivača časopisa Dialogue (Pariz), a čiji je naslov Američki pohod na Rusiju (2022). On smatra da su „SAD, naročito posle 1945, sebi stavile za cilj uništenje Rusije“ (1-2). Lozinka „Rusija se mora uništiti“ (RMU), tokom vremena, postala je politička fiks ideja američke elite, „apsolutno luda preokupacija SAD i njihov opsesivni nagon“ (6), „paranoidna, potpuno luda opsesija“, natkrilivši sve druge političke vrednosti.
Tako je u SAD nastao vladajući „korigovani model fašizma“, koji Pavlović naziva i „militaristički i ekonomski integrativni totalitarizam“ (MEIT; 2-3). Upravo totalitarizam, generisan iz ove fiks ideje, uspeo je da do naših dana gotovo sasvim uništi američku demokratiju.
Fiksacija SAD na Rusiju, koja postoji više od pola veka, došla je ne samo zbog nuklearne moći SSSR/Rusije, već i zbog golemih resursa ove zemlje. U raspravama iz šezdesetih i sedamdesetih godina vođenim u SAD, na koje se Pavlović poziva, „centralna ideja je bila da je Rusija zauzela ogromnu teritoriju i da nafta i drugi vredni minerali, gas itd. ispod te teritorije treba da pripadnu svima (a posebno SAD)“ (118).“
Slobodan Antonić
