Koliko god da se na prvi pogled čini da je naše doba moderne tehnologije, interneta i mobilne telefonije razvejalo svet bajki, mitova, predanja, gatki i snoviđenja – sa druge strane čini se da je taj, naizgled trajno odbačen i demistifikovan svet nanovo vaspostavljen u jednoj ubedljivijoj i agresivnijoj formi. Čitajući priče Dragana Dragojlovića ovo pitanje se nameće kao neka neminovnost čije prihvatanje u stvari znači samo – savremenim jezikom kazano razumevanje sveta u kome živimo. To je sasvim novi vid onoga što se negda zvalo fantastika, zasnovana na narodnim bajkama, kakvu, primera radi, srećemo kod Milovana Glišića ili, još više, kod N. V. Gogolja, čije delo je Glišić dobro poznavao i uspešno prevodio, zajedno sa sestrom Stankom, a na radost mnogih naraštaja čitalaca. Fantastika Dragojlovića rađa se iz trivijalnosti svakodnevice, iz obične situacije kada se učini da svet isklizne iz zgloba ili se zamrsi u kafkijanskim maglama. Kao da se prizma kroz koju se svet sagledava načas pomeri, iskrivi i svet se ukaže u potpuno novoj, začudnoj realnosti.
Junaci Dragojlovićevih priča žive u postmodernom dobu, u svetu najmodernije tehnologije, ali je njihovo ponašanje suštinski slično onome iz nekih drugih, davnih vremena.
Čovek više nije igračka u rukama sudbine, niti je žrtva nemilosrdnih demona, zlih duhova ili bogova. On je pod kontrolom određenih centara moći koji su preuzeli nadležnosti svih natprirodnih sila. Iz tih centara upravlja se njegovom svešću, voljom, snovima, i on je samo oruđe tih sila kojima je dobrovoljno podlegao ili nije učinio ništa da bi izbegao zamku pogibelji i propasti.
Labud Dragić, književnik
