Instantgramske priče je jedna od onih knjiga u toku čijeg čitanja ćete sebe zateći kako popriličan broj puta pomislite „baš to se i meni desilo“, „ovo kao da sam ja napisao/la“, „tačno znam kako se ova osoba tad osećala“, „kako ovo meni nikada nije palo na pamet“… A šta je čoveku potrebnije nego da se oseti da negde pripada, da ga neko razume i da s nekim deli slično, ili pak oprečno razmišljanje.
Zorica Marković (ne ta Zorica Marković, već @oderdoglije) svoje kreiranje instagram feeda počinje sladunjavo-duhovitom pričom o svom 50-om rođendanu, a završava sa jednim tako poznatim i prostim, ali očigledno, zapravo poprilično slojevitim pojmom – pasuljem. A između njih se nalazi još mnoštvo kako autorka kaže naizgled nevažnih, svakodnevnih znakova kraj puta koji su za one koji mogu da ih vide, osete i zabeleže – najveći dar.
Način na koji Zorica piše je takav da ograničenost koju je sama sebi nametnula (broj karaktera se uklapa u format Instagram posta) zapravo pričama daje ogromnu jezgrovitost. Svako slovo je višestruko odmeravano, a slike nacrtane rečima su postale sto puta jača od fotografija koje su primarni deo svake instagram objave.
Iako deo instagramičnog sveta Zorica nikako nije isfotošopirana, već potpuno #nofilter, a glavne odlike njenih intimnih priča su upravo ljudskost, nepretenciznost i krhkost, koje se dosta retko viđaju na ovoj mreži prepunoj samoljublja i lažnih osmeha.
Ipak, Instantgramske priče nisu ni na koji način kritika društvenih mreža, već jako dobar pokazatelj da na svakom mestu možemo naći ljude spremne da se potpuno ogole (ne kao što to ljudi na Instagramu ponekad rade), podele s nama komadiće svoje i sreće i pakla i na taj način nam život učine lepim ili manje bolnim.
#instantgramskepriče #reallifestories #nofilter #citatioživotu #weltschmertz #smehjelek #zoricamarković #brusli #meripopins #godinanova
