Boje Botičelijevog glasa : roman oratorijum, 1. i 2. deo.

Do sada smo Bogdana Miščevića poznavali kao vanrednog slikara čija se likovna interesovanja periodično menjaju, a slikarsko zrenje neprestano traje, usložnjava se i obogaćuje, dok se njegova tematska interesovanja granaju i razlistavaju u neverovatnim pravcima i ka veličanstvenim svetovima. Rukopis romana Boje Botičelijevog glasa potvrđuje da je u Bogdanu Miščeviću, uporedo sa slikarom, živeo i pesnik, što nije veliko iznenađenje. Retki među nama znaju da je on svoju umetničku odiseju počeo upravo kao pesnik. Pored toga, poznata je činjenica da nije mali broj slikara koji su bili i majstori pera/tastature, ili su bar svojim knjigama upotpunjavali i usložnjavali svoju umetničku viziju sveta. Roman Boje Botičelijevog glasa predstavlja ovovremenu Odiseju; bajkovitu, setnu, nostalgičnu, grozomornu i potresnu u isti mah. Bogdan Miščević je sve svoje životno i umetničko iskustvo pokušao i umnogome i uspeo da sublimiše u složen prozni diskurs koji od potencijalnog čitaoca zahteva naročitu pažnju i upornost, ali i zavidno predznanje za razumevanje pojedinih slika i narativnih tokova. Ako su ti preduslovi zadovoljeni, čitalačko zadovoljstvo je zagarantovano. U ovom rukopisu se, pored neophodnog poznavanja istorije umetnosti, prepoznaju snažni podsticaji iz svetske literature, filozofije i ezoterije, čiji je Bogdan, očigledno, strasan čitalac i poznavalac. U rukopisu romana koji je pred nama snažno je utkano nekoliko dominantnih motiva koji određuju tok naracije, ali joj nijednog trenutka ne robuju. Jedan od najsnažnijih motiva je gubitak naratorovog oca u čuvenom masakru u glinskoj pravoslavnoj crkvi 1941. godine, a drugi, kao direktna posledica prvog, izbeglištvo i potucanje od nemila do nedraga, koje se, kasnije, pretvorilo u lutalaštvo, najpre kao sudbinski momenat, a onda, s godinama, i kao lični izbor i način života. U poplavi romana koji se ograničavaju da budu isključivo lične ispovesti i koji od potencijalnog čitaoca traže samo samilost i jeftine sentimente, a od pisaca da igra ulogu žrtve, ovaj roman izneverava takva očekivanja. Za njega bi se moglo reći da je raspevan na način drevnih epova. Kao i svako ambiciozno delo, i ovaj roman pledira da bude totalitet za sebe i po sebi, da sažme i u sebe usisa sve priče sveta. Otuda u njemu, jedne pored drugih, stoje filozofske sentence i bajkoviti prizori, snažne naturalističke scene, poetski uzleti i pozivanja na drevne mudrace, samotnike i alhemičare. Motiv izgubljenog zavičaja je stalno prisutan, kako eksplicitno tako i prikriveno, pa se ovaj roman na pojedinim mestima pretvara u etnografsku studiju i potresnu zapevku nad potonulim i izgubljenim svetom. Paradoksalno, što je gubitak rodne grude neumitniji to se on u ovom romanu širi i pretvara u čitav svet. Mnoge stranice ovog rukopisa podsetiće nas na one koje su ispisivali autori koje smo nekad nazivali perjanicama matičnog realizma, čije je rodno tle Latinska Amerika. To nije čudno ako imamo u vidu dobar deo slikarskog opusa Bogdana Miščevića, čija je čarobna paleta i bajkovitost crpila inspiraciju i u ruševinama nestalih civilizacija. Pravo čudo je da se u Bogdanovom sećanju, a onda i u pisanju ove veličanstvene prozne građevine preteklo toliko autentičnog narodskog humora, karakterističnog za njegov nestali zavičaj. Scene humora nisu striktno vezane za zavičaj. Nalazimo ga posvuda, a ponajviše u samoj pojavi njegovog Jagora i njegovog vernog pratioca petla Botičelija. Funkcija humora u ovoj prozi poslednja je odbrana od udarca sudbine i nelogičnosti životnih tokova. On krepi i pisca i čitaoca. Humor je gorivo pomoću kojega se Miščevićev romaneskni svet pokreće. Jednim svojim delom ovaj roman je i prikrivena duhovna istorija Monmartra druge polovine dvadesetog veka i slikarske kolonije u njemu, apokrifna istorija tadašnje boemije, ali, pre svega, jedna od mogućih interpretacija istorije umetnosti. Drugim delom ovaj roman vidim i kao srećan ukrštaj raznog mitolo škog nasleđa, od našeg, srpskog i slavenskog, preko egipatskog i grčkog, pa sve do mitoloških simbola Inka i Maja. Sve je u ovoj prozi pomereno, iščašeno, prenapregnuto i zaumno. U isto vreme strašno i čudesno, vrcavo duhom i prožeto dubokim bolom. A pre svega i iznad svega – poetično i poletno, puno života i stvaralačke energije. Vremena u njemu se ukrštaju, preklapaju, međusobno sustižu i prestižu. Vreme je neuhvatljivo, kao i sam život, ali zato čudesno. Rukopis ovog romana je bezbolan i neuhvatljiv u svojim zračenjima i značenjima. Epski raspričan, proteže se u svim smerovima i pravcima, nalik je na kakav alhemijski ili proročki spis, nekim čudom pretekao posle kataklizme. Na osnovu njega se pred svakog budućeg čitaoca postavlja težak zadatak da rekonstruiše svet koji je nestao ili nam upravo nestaje pred očima. Iz njega jednako bruji ovaj naš takođe čudesni jezik, u svim svojim varijantama, prepun zavičajne arhaične leksike i specifičnog humora, ali se pored njega, kao udaljeni eho vavilonske pometnje jezika i naroda, javljaju i francuski i engleski, kao korektivi, ali i kao dodatna sredstva očuđavanja romaneskne stvarnosti. Miščevićev roman je i demonstracija jednog enciklopedijskog, renesansnog duha u punom sjaju, kakvih je malo u našem vremenu. Otuda je značajno da se kod potencijalnog izdavača javi i osećaj odgovornosti da se značajne pojave u našoj umetnosti ne prećute i ne podrže. Oni ne bi trebalo da padaju u iskušenje pa da poslovičnu mrzovolju i odsustvo duhovnog napora pravdaju samo komercijalnim razlozima. Zbog svega prethodno navedenog, svesrdno podržavam i preporučujem ovaj rukopis, pošto predstavlja redak događaj u našoj prozi koji donosi vanredan spoj dve umetnosti, slikarske i spisateljske, oličene u jednom autoru. Mirko Demić, književnik