Igra punog meseca

Veštinu građenja situacija na samom rubu stvarnog i nestvarnog Snežana Altman je nagovestila već u svom prethodnom romanu Boja trule višnje. U romanu Igra punog Meseca autorka ide korak dalje: nekoliko sudbina i više situacija prepliću se i sustižu na neobičan način u prostoru i vremenu. Gotovo svi likovi romana u potrazi su za identitetom, mučeni slutnjama da je neobjašnjivi trenutak, intervencija nepojmnog – upravo ta simbolična „igra Meseca” – izukrštala i ispreplela njihove životne putanje u čvorove koje je teško razmrsiti. Na tim stazama što se neprestano račvaju i ukrštaju, kao „ključ” se javlja ljubav: sudbinska, neobjašnjiva, potisnuta ili samo u snovima do kraja moguća. Ljubav kao uzrok i posledica, smisao i bezumlje, početak i kraj svih romanesknih zbivanja. Da bi sve to bilo književno moguće potreban je „prolaz”, nekakav procep u vremenu i magična tačka u prostoru. Autorka je tu tačku, nimalo slučajno, smestila blizu znamenite Kremne. Srba Ignjatović Retke su knjige koje i u načitanom čitaču bude poriv da ih ne pročita u dahu, nego da pravi zastoje da bi ugođaj čitanja duže trajao. Takva je knjiga Igra punog Meseca Snežane Altman, njen drugi roman, a i pri čitanju prvog Boja trule višnje imao sam sličan, ali ne istovetan doživljaj. Šta mi znamo o nama i ko smo mi u ovom svetu, da li je sve u našim životima, privremenom boravku u projektovanom telu, unapred predodređeno i možemo li uticati na oblik konačnog životopisa, pitanja su koja autorka postavlja i u ovom romanu. Sudbinko, karmičko, nepredvidivo, unapred određeno, u osnovi je međuodnosa junaka romana Igra punog Meseca i to je bitan razlog što sam se spomenuo prvog romana Altmanove i da sam bez strepnje čekao sledeću njenu knjigu koja me uverila da smo ulaskom Snežane Altman, na velika vrata, u svet srpske proze, dobili pisca koji ni na koga ne liči, samosvojnog, vrlo darovitog, bez straha pred velikim temama i bez zazora pre neobjašnjivim. Pero Zubac