Mesečar i marioneta

San koji traje deset godina postaje mesečev trag vučije ‒ usamljeničke ‒ senke. ‒ Da li si budan? ‒ Ne. ‒ Pričaj nešto. ‒ O čemu? O smrti? ‒ Svejedno, ne podnosim mrak i tišinu u njemu. Ne, nije svejedno. Nemoj o smrti! ‒ Hoćeš li da pričam kako sam jednom išao u Vavilon? ‒ Pričaj. Godina je 2013. Napolju je grad poput države i sve vrvi kao u košnici. Moskva… Artjom je priznao sve i najzad odlučio da ostane, dobro je što je na tom mestu, drugi bi radili gore. Koliko je strašnih noći, koliko divljih borbi zapamtila njegova soba čineći se većom od grada. Želeo je da se oslobodi unutrašnjeg grča, ali cena je bila da zaplače. ‒ Ne o smrti, rekao je. Suviše ga boli. Neću o smrti, poštedeću ga. Oduvek se plašio da zaplače, za razliku od mene, iluzijoniste koji je na svaku banknotu realiste ronio suze. Život prolazi, prijatelju, i iz tog voza se ne iskače, osim… Zbog uspomene na „nju“ prestao je da slika, a onda je sve radio nakaradno. Potrebna mu je moja pomoć, pomislio sam, želeo bih da preživi, da „ne iskoči“! Ispričao sam mu ono što ga se ne tiče u pokušaju da ga probudim, ali to ga je učinilo znatiželjnim. Okriviće me da sam ga odvukao u sve to, ali nije me briga, sve ovo je ipak san. U njemu je bes i nepomirenost, i stalna misao o odmazdi samo puko ništavilo. Plašiće on mene svojim mrakom, ali spremam mu iznenađenje koje je izvan njega. Čime je moguće pobediti smrt, savladati je i najzad od nje okrenuti, odgurnuti kao od nečeg ne više tako važnog i konačnog? San se učinio kao pouzdano skrovište od neprekidnog bola, ali u snu se nije dalo ostati. Ne dugo ili ne dovoljno dugo. Napolju ceo grad liči na njegovo lice, a iznutra, unutar sna, on mutnim okom prati zvezdu što pada kroz celu noć u jesenju zoru poput senke lutkarskog teatra… godina je 2003. Ceo nam je život dosada, a spavamo u nemiru…