Molim te, nemoj nikome da kažeš

I onda kada sam pomislila da nam je tehnologija totalno pokvarila užitak čitanja predivnih pisama koja su nam nekad bila jedan od retkih načina komunikacije sa nekim ljudima koji su nam srcu dragi, u moje ruke je došla knjiga koja me je podsetila na svu toplinu svih pisama koje sam ikada napisala i dobila. Pisma koja čine prvi deo ove knjige vraćaju u neku mirnu prošlost bezbrižnosti gde se čak islučajnosti i užurbane stvari polako otvaraju pred našim očima.Pisma nas podsećaju na sva naša romantična razmišljanja o pravim ljubavima o kojima smo maštali prateći život jedne devojke, koja i pored svih neprilika pronalazi ono o čemu većina ljudi sanja. Iz pisama se razvija jedan pravi i jedan stvaran život… Život tako realno srećan i tužan sa svim onim osmesima i suzama koje čini sve naše živote tako lepim i vrednim življenja. Čitajući knjigu po ko zna koji put sam shvatila koliko je ljubav ona jedina stvar koja nas pomera i čini živima…ona iskra u oku kad vidiš voljeno biće, ona razneženost kada prvi put čuješ izgovorenu reč mama, ono ludilo zbog prve bolesti i temperature, onaj očaj kad shvatiš svu nemoć u životu… i jedino te tada u život vrati… ljubav.