Ona koja jeste

Ležali smo na krevetu te letnje noći, u mraku, dok je promaja u starom stanu pravila buku. Čuli su se blago jezivi zvuci, kao da se neko šunja. Star parket je škripao, zavese su se jogunasto povijale na promaji, svetlost nam je pružala jedino mesečina koliko joj je okvir prozora dozvolio a nago telo bilo je zagonetno osenčeno. Ana me je, valjda inspirisana okruženjem, upitala: „Šta ako razbojnik uđe i ubije te?“ Kao odgovor munjevito sam predložio: „Uhvati ga za ruku i u mojoj toploj krvi vodite ljubav. Bar ćeš imati izgovor što si se predala. Borba za život te naterala tako da postupiš. Usput, priznala si mi kako si maštala o zagrljaju potpunog neznanca sa kojime ni reč nisi prozborila.“ Podrazumeva se da mi nikad nije priznala želju da se poda neznancu, začikavao sam je. Vrtela je glavom, negirala nemo predlog, i nakon osmeha napomenuo sam dok je pućila usne: „Možda se tu odmah stvori i novi život umesto starog i preuzme moje mesto u šarenom nedokučivom sklopu.“ Razrogačila je oči, zabezeknuta, i odgurnula me rekavši da sam morbidan, ali naslutio sam zadovoljna ocenom zasluženom na testu. Podsetio sam je da je ona prva imala ubilačke ideje, na šta je rekla: „Ja sam se samo šalila a ti si lud…“