Peron samoće

Ovo je roman o milionskom Beogradu. O Starom gradu u njegovom srcu, u kojem samoća zahvata i kuće i ljude zarobljene ogolelim fasadama, zagledane u tminu dvorišta u kojima jedva da prosine ruj kiselog drveta, u podrumske prozore iz kojih bije teška memla. Romansijer opisuje svoj životni put imaginarnim vozom od rodnog Vršca, preko usputnih stanica (Rovinja, Sombora, Tršića, do Banje Kanjiža, u kojoj se roman epiloški okončava), do poslednje stanice – Beograda, do terase za sećanje koju zahvata nemilosrdna divlja loza. Ovaj „roman od priča”, sazdan od jave zaborava, začinjen je čudesnim žanrovskim šarom, od humoreski, parti (osmrtnica), razglednica, elektronske prepiske, proznih selfija, do intimnih ispovesti. Okončava se kao na karuselu: kompozicija stiže na autorov peron samoće, ali ne staje. Usporava tek toliko da mu sa prozora vagona mahnu junaci romana i doviknu pobedonosno: „Non e finito! Non e finito!”