Dragi Srđane, Pre nego što i sama, jednog dana, postanem Novopečena Romanospisateljica i time izazovem s jedne strane nepatvoreno divljenje, a s druge opštu pometnju, pre nego što se, dakle, i sama uspostavim kao demijurg nekog novog sveta, moram priznati da sam beskrajno uživala u ulozi čitaoca Vašeg romana! Uvučena u jedan pažljivo kreirani i u sebe zagledani svet koji se tiho i nenametljivo (naizgled ni iz čega!) oglašava svojom prividno nepostojanom dramaturgijom, igrivo sam prošla njime i na tom putu pokupila plodove koje pridružujem najizvrsnijoj književnoj trpezi u samoj sebi i pri tom sam uživala kao neko ko iznova otkriva šta je to roman (a pomalo i sam život!).
Iz pisma jedne obožavateljke
…Pred našim očima se stvara novi roman na citatima prethodnog Petrovićevog romana a onda priča ponire u autorefleksivnost epistole u sasvim drugi dramaturški sloj. Posredno pripovedanje o događajima i priči o njima, književnoj i ličnoj objektivizaciji zamišljenog romana razotkriva paradigmatske slojeve intime svih aktera ove originalne i kompleksne proze. Srđan Petrović spada u netipične pisce na aktuelnoj književnoj sceni, samim tim što je uspeo da stvori veoma uspešan amalgam naturalnog, intelektualnog i simboličkog. Da bude ironičan tamo gde najviše boli i da bude ozbiljan na mestima gde emocije preuzimaju priču. U pravoj meri svestan da svaka priča ima bezbroj lica i da variranje književnih modela i kompozicionih rešenja, kod pravih pisaca, ne pokazuje intelektulnu ekvilibristiku već književnu uverljivost što je i slučaj sa ovom knjigom.
Petar V. Arbutina
