Prelepi Dragonjin

Delo Prelepi Dragonjin predstavlja olujno i „sasvim neobuzdano“ svedočanstvo o uzvišenom stradanju. Glavni lik, Nađuška, u zoru svog života bori se sa sutonom vlastitih snova. Izgubivši one koje je volela svog oca Dragonjina i svog muškarca Manjonova – mlada Nađuška uranja u introspekciju bez predaha, a njena treperuća, pesnička duša sve više i sve odlučnije tone u samoću i mrak… Odbijajući sve veze sa spoljašnjim svetom, Nađuška sanja o prohujalom razdoblju radosti, neprestano se prisećajući Manjonova i onih božanstvenih trenutaka provedenih s njim. Njemu se obnažila… predala mu je vlast nad svojim telom i svojim mislima, a sad mora da se izbori sa tragičnom zbiljom svog života, i da donese najvažniju odluku… Od voljenih napuštena, obujmljena ludilom, Nađuška živi u prošlosti, pokušavajući da iznađe snagu za novi dan, u potpunosti se predajući ambivalentnim osećanjima prema Manjonovu, i smatrajući da ju je život izdao, te da samo lud čovek može iznaći u sebi tu granitnu volju da nastavi i da iz svekolikog mraka svog života porodi smisao i zvezdu vodilju. Manjonov ju je zauvek napustio, ne znajući da ju je načinio bremenitom. Sad Nađuška mora da ubedi sebe u izvestan cilj, u vrhovnu vrednost ka čijem će ostvarenju upraviti svoje htenje, i na taj način iskupiti svoje postojanje. Prelepi Dragonjin jeste delo o neupitnoj snazi sećanja, jedno duboko potresno delo, koje u izvesnoj meri opipava puls samog vremena. To je visokopoletna, visokouzdajuća rezonanca „unutarnjeg haosa“ jedne devojke od „dvadeset i kusur leta“, bezmalo veran prikaz njenih borbi i previranja, vrednovanja i osuđivanja, njenih Ne i Da, i naposletku, možda i odgovor na ono temeljno i večno filosofsko pitanje: Vredi li živeti?