„Zoja je otišla. S drugim. U neku daleku zemlju. Da li je volela Lisjena? U svakom slučaju, to mu je govorila. Tri godine su se kretali u svom malom pariskom
književnom krugu, koji za sebe misli da je veliki. Sreću ih i drugi parovi, manje-više takođe osuđeni da nestanu. Svako od njih daje svoje objašnjenje, pravda se, traži izmirenje. Prolaze meseci, ja ostajem. Ovo je francuska romansa.”
P. B.
„Stara sreća me guši. Proteruje me iz sadašnjosti, zabranjuje mi budućnost.“ Lisjen, Francuz, romanopisac, kome je majka bila Turkinja, 68 godina, izludeo je od bola otkako ga je napustila supruga Zoje, urednica, poreklom Italijanka, 33 godine.
Tuga zamagljuje hronologiju prošlosti. U kratkim poglavljima, Lisjen rekonstruiše svoju „ekipu iz Sen-Žermen de Prea“, koju čine tri šezdesetogodišnja prijatelja koji su u vezi sa mladim tridesetogodišnjakinjama, koji su igrom slučaja svi pisci: njegov prijatelj iz detinjstva Bob, poznati pevač, živi sa mladom Ruskinjom Natašom; Lisjenova dva urednika, Erik, koji živi sa Gvendolin, Slovakinjom poreklom iz Konga, i Gijom, koji živi sa Marijom, Grkinjom.
Samoća, napuštenost, smrt koja vreba, pisanje da bi se preživelo, ljubavne igre i igre sudbine, moguće šeme i kombinacije između pisaca/spisateljica i izdavača/izdavačica, ludilo koje predstavljaju književne nagrade, incestuozni karakter malog sveta pariske književne scene: stimulišuće opustošeni Beson u ovoj knjizi obrađuje mnoge teme na način koji je čas očajan čas komičan, a posebno briljira pri samoponižavanju i prepuštanju, a pritom i dalje ume sa rečima („Italijanka je bila moja bolničarka pre nego što je postala moja pogrebnica”… „starost je adolescencija bez budućnosti“… „strast: neinteligentna komedija koja je pošla naopako“…)
