Prateći niz prijateljstva ali i odvojenih životnih priča glavnih junakinja ovog romana, Sofije i Bjanke, uklapanje ali i razdvajanje bića koja su oduvek i zauvek povezane magičnim dejstvom zajedničkog porekla i uspomena, Paunovićeva nam pripoveda o jednoj državi koje više nema, o vremenu u kome se sve činilo kosmopolitskim i univerzalnim, vrednijim i ispravnijim. Postavivši Sofiju i Bjanku kao svojevrsne antipode kada je reč o ljudskoj prirodi, kao lica i naličja pomenute epohe ali, istovremeno i kao sestre bliznakinje kada govorimo o njihovim htenjimada se Životu doprinese bojom i ukusom razuma i dobronamernosti, Simonida Paunović zapravo progovara o „Kastor Poluksovskim” previranjima duše savremenog čoveka raspetog uzmeđu ličnih htenja i društvenih prisila. Ta previranja — dovedena do krajnosti — nagone na lutanje savremenog čoveka, ali i Sofiju i Bjanku. Na lutanje kroz vihore potpuno novog civilizacijskog poretka u kome je samoća nekako jasnija i bolnija ukoliko se, da se poslužimo oksimoronom, provode „u dvoje”.