Sa svojih četrnaest godina Matijaš Flus je tinejdžer zaokupljen sa tri stvari: seksom, pomahnitalim ujakom i budističkim bajkama. On živi sa majkom i starijom sestrom Sesilijom, u svojevrsnom gnezdu gde liže rane svoje mladosti: prvu strast, egzistencijalne sumnje, sukobe samoafirmacije. Kad god oseti da se čaša preliva skloni se u izolovanu kolibu ujka Elijaša.
Uskoro će mu, međutim, biti oduzeta nevinost. Odmah iza ugla je najteži udarac u njegovom životu: iznenadni nestanak Sesilije koja je, zaljubljena u nepoznatog muškarca, poslednji put viđena kako skače sa mosta.
Šta se desi sa ljubavlju kada ostari ili uvene ili je zameni ravnodušnost? Šta se dogodilo mladoj ženi na ovoj fotografiji koja me gleda kao da me nikada ranije nije videla, šta je ovo, tako okrutno, to šaputanje iz prošlosti, taj jučerašnji parfem? Čujem kako se Lars penje uz stepenice, šapa za šapom, teško dahćući – moj pas ne postaje ništa mlađi. Ulazi, šunjajući se, i leže kraj mojih nogu. Izgleda da uzdiše, pušta da mu glava padne između šapa, u svom večnom svetu sadašnjosti, večne ljubavi. Osmehujem se. Pomeram stolicu unapred, noć je pala odavno, i jedan glas me doziva, Matijaš, Matijaš.
Mnogo kasnije Matijaš će biti primoran da se vrati boli, u trenutku kada njegov miran život, univerzitetskog profesora, prekida pismo iz senke prošlosti, bacajući sumnju na ono što se zaista dogodilo njegovoj sestri – neznajući da povratak prošlosti može da znači njegov povratak samome sebi.
Na kraju ove trilogije Bezimena mesta, koja je počela sa Oplakivanjem Elijasa Groa, Žoao Tordo istražuje, kroz jedinstvene i univerzalne likove, u svojevrsnoj geografiji, temama sećanja i naklonosti, ljubavi i pustoši, zemaljskog i duhovnog, tražeći ono što nas najsnažnije povezuje sa drugima i sa nama samima.
