Žitije sela

Mesto: Selo, negde u senovitom delu Mediterana. Mesto na kojem se igre nikada ne završavaju. Vreme: Doba kada se putovalo na konjima, borilo mačevima i još se nije uživalo u duvanu. Ili je možda reč o posuvraćenom vremenu, izvan pravog vremena sveta? Likovi: Knez – koga još nazivaju Milostivi, upravlja Selom i čitavom Kneževinom, bacajući tamne krilate senke u hodu. Vlada uz pomoć trgovine, a ne silom, kako to oduvek čini vladar ovoga sveta. Starac – tihi gospodar zapleta, iako bezglasan od početka do kraja. Selo – metonimijska oznaka za duhom uspavane podanike Milostivoga Kneza, koji žive o hlebu i čudesima, o živom i mrtvom starcu i njegovom učenju, znajući da svaka roba ima svoga kupca. Doušnik – glas koji pripoveda, onako kako se govori jedino samome sebi; oči i uši Milostivoga Kneza; senka u uglu, senka Kneževe senke. Ovisnik o tuđim tajnama. Ostali-Kapetan i njegova kći, Dečak, hodočasnici, vojnici, insekti i kamenje. Mitska podloga: Istorijska pričica koja beleži da su stanovnici Umbrije, u zenitu srednjovekovlja, želeli da ubiju suseda pustinjaka da bi došli do njegovih svetih moštiju; Veliki inkizitor poznatoga Rusa; nezaobilazna Knjiga nad knjigama. Napomena za čitaoca: Ovu knjigu možete čitati i ukoliko verujete i ukoliko ne verujete u čuda. Njen tekst je u oba slučaja savršeno bezbedan. Čitajući je, vernik neće postati nevernik, niti će nevernik postati vernik. Ovaj roman se ne bavi istorijom, već „ljudskim stanjem“ koje je od najdublje prošlosti suštinski nepromenjeno; konkretizacija njegovih značenja, sasvim moguća na osnovu opisa arhitekture i nošnje protagonista, nepotrebna je, bila bi vanknjiževna i vulgarna. Junaci su mu ekstrahovani iz Svetog pisma i njihova novozavetna sudbina se, po ugledu na Pekića, začudno preinačava, ali bez parodičnih namera: oni ostaju reprezentativni i duboko simbilični, dok se okolnosti izokreću, pa izgleda kao da u središtu fabule više nije Mesija, no „knez ovoga sveta“, hromi i nečastivi. O svemu pripoveda njegov verni sluga, Doušnik, usamljeno i nesrećno biće, pretvoreno u uvo (ponekad i u nos!), bez drugih ambicija osim da udovolji gospodaru (sudbina i zapleta); takav narator je odraz prave prirode vlasti, čudovišnog konglomerata ekonomske nadmoći i medijske manipulacije; radnja romana prati promenu njegovog odnosa prema nedodirljivom Knezu. S druge strane je u ciničnom naslovu istaknuto Selo, čovečanstvo u malom, koje Doušnik opisuje sviftovski zgađeno, brojgelovski detaljno i košmarno, pritisnuto onim Raskoljnikovljevim bubama koje svuda gamižu… Ne treba, međutim, u tematsko-motivskim slojevima tražiti prednosti ovog romana; sve je to manje-više alternativna, pa i konfuzna fikcionalizacija opštih mesta. Istančanost pripovedačevih čula, lirsko „pravo mesto“ za svaku reč i tajanstveni odnosi između njihovih značenja i zvučanja, to su pravi kvaliteti Jovićevog pisanja, preko potrebni sve jeftinijoj savremenoj srpskoj prozi.