Prisluškivanje

Kada kažem da Magični piše svetsku prozu (ovog puta bez prefiksa tzv.), onda to može biti i vrednosna kategorija – mada nisam pozvan da se o takvim stvarima izjašnjavam – no sve to je opis njegovog duhovnog uporišta: ne Niš kontra centru, nego Niš kao centar, kao svet, kao monada, kao zaokruženi univerzum koji nije ni dobar ni loš, nego je samo takav kakav jeste, jer drugog (sveta) i nema.(…) Magični je zapravo nedodirljiv jer je, stavivši Niš u centar, samim tim činom stvorio jedan mitski predeo sa kojim provincijalci ne bi znali šta da počnu čak i da se vrati praksa utvrđivanja idejne štetnosti one literature koja loše utiče na mladež, odvlačeći je od učenja u razbludni rokenrol i u kandže pornografije.(…) Isto tako: ma koliko bilo onih koji se danas i ovde iz petnih žila trude da napišu nekakvu „postmodernističku prozu“, tretirajući kompjuter kao mašinu za drndanje vune što je takođe provincijska emanacija, prva knjiga koja s pravom može da ponese epitet srpskog postmodernističkog romana jeste Ćirino „Prisluškivanje“, knjiga o poslednjem ratu. U „Prisluškivanju“ rat je ono što je zbilja bio: bembanje. Možda je Ćira Magični donekle kriv što je tokom bombardovanja Niš najviše stradao jer je, pročitavši njegove knjige, Džejmi Šej pomislio da je on (Niš-Nišvil) sada glavni grad Srbije. Ali, i to mu se mora oprostiti (Ćiri, ne Šeju): zahvaljujući „Prisluškivanju“ većina budućih knjiga o poslednjem ratu – koje se, slutim, pišu sve u šesna(i)est – postaje unapred nepotrebna, pa bilo da se radi o onima koje će poroditi provincijski patriotizam ili onima koje su mondijalistički provincijalne.

Bogdan Tirnanić (Politika, 2000)