Sećanje na Bošan

Mnogi prijatelji su mi rekli da ih je bez reči ostavio utisak koji su stekli nakon što su odgledali ovaj 87-minutni film. Lično, ne znam kako bih rečima mogao opisati kraj u kome sam proveo detinjstvo i dečaštvo. Može se reći da sam svet počeo da upoznajem baš u ovom gradiću, gde sam ostvario i prve kontakte. Odluka o snimanju filma došla je slučajno, pre nekoliko godina, dok sam razgovarao sa prijateljem iz detinjstva Liu Hajtaom. Obojica smo imali nostalgiju za rodnim mestom. Dugo smo razmišljali. Naše uspomene iz detinjstva bile su nam inspiracija za snimanje ovog dokumentarnog filma. Svestan sam bio na početku da me čeka nimalo lak posao, jer je Bošan grad bogatog istorijskog i kulturnog nasleđa, sa brojnim pričama. Odlučio sam da u filmu zabeležim svakodnevni život običnih radnika, građana i zanatlija. Kroz njihove priče želeo sam da dočaram napredak, opadanje i naposletku preporod ovog gradića. Jednostavnost i direktnost osnovni su tonovi filma. Mislim da je tajna prikazivanja skrivena u originalnosti. Stoga u filmu nema previše ulepšavanja. Sećam se da je pre više od 20 godina knjiga „Osećanje i forma“ („Feeling and Form“) Suzane K. Langer bila jedna od mojih omiljenijih knjiga. Njena semiotika i estetska teorija doneli su mi mnogo sveže inspiracije. U međuvremenu, knjiga čuvenog kineskog umetnika Ju Ćiujua „Hronika kineske opere“ mnogo me je iznenadila. Bio je to najaktivniji period kineske kinematografije, kada je reč o ostvarenjima. Tada se pojavila serija novih, odličnih i posle potvrđenih, klasičnih filmova koji danas krase istoriju kineske kinematografije. Istovremeno su se pojavili brojni, odlični kinematografi koji su visoko proneli zastavu kineske kinematografije. U estetskom smislu, osvrćući se na prošlosti, nakon što su filozofija i estetika doživele kantizam, pragmatizam, formalizam i ekspresionizam, realizam je postao novi favorit umetnika. Oduvek stvaralačkim duhom težim jednostavnosti ostvarenja. Volim italijanskog reditelja Roberta Roselinija i njegove filmove „Nemačka, nulte godine“ i „Rim, otvoreni grad“, a takođe i „Kradljivce bicikla“ Vitorija de Sike. Italijanski filmovi novog realizma privlače me veoma dugo. Smatram da okrug Bošan poseduje sve faktore i karakteristike neophodne za moje filmsko ostvarenje. Jednostavne slike, sećanja i bogata istorija dali su mi impuls za stvarenje. To je, po mom mišljenju, savršeno za filmove realizma, naročito kada je žanr dokumentarnog filma u pitanju. Ne volim veštačku priču i „dramatične konflikte“, ne zalažem se za takozvano „ponavljanje scena“. Kako se može ponoviti ono što je već prošlo? Ako nema pripovedanja, ne znači da ne postoji priča, nego da je predstavljen njen drugačiji vid, drugačije stanje i drugačija struktura prikazivanja. Ovo je moj tretman filmova, što je osnova ostvarenja. Pravi gradić i pravo sećanje žive u realnosti. Obični Kinezi su pravi junaci filma „Sećanje na Bošan“, a duh filma se prikazuje kroz njihov svakodnevni život. Bez obzira jesu li raspoloženi, tužni, nervozni ili mirni, ono što stvarno postoji je taman dovoljno za priču koju bih želeo da ispričam. Istina je život dokumentarnog filma. U našoj kameri, gradić Bošan je simbol sećanja, nalik na fresku dugu nekoliko kilometara duž reke koja teče kroz gradić. Ta reka priča svoju prošlost i sadašnjost. Hou Hsjao-hsjen, jedan od najpoznatijih reditelja sa Tajvana, ostvario je uspešnu karijeru upravo zahvaljujući nostalgiji i ljubavi prema rodnom mestu. On uvek ponavlja: „Ovo je moj život, ljubav, roditelji, rođaci, prijatelji. Moja braća su ljudi iste kategorije kao ja. Hteo bih da ljudima pokažem baš takav život“. Za one koji su živote nastavili u novim područjima, rodno mesto je postalo geografski daleko, ali je emociono ostalo blisko. Reditelj Vang Dži