Golub u lavljoj koži

Zoran Hr. Radisavljević za svoje sagovornike obično bira ličosti dana (pisce kojima je izašla knjiga, slikare kojima je otvorena izložba, i jedne i druge ovečane nekom nagradom).Naravno, među njima ima najviše velikih imena, onih koji retko daju intervjue, te su i zbog toga zanimljivi za novinare.Ali Radisavljević razgovara i sa stvaraocima sa margine, onima koji nisu u trendu, koji žive u provinciji.Kultura je po Radisavljeviću, bašta u kojoj cveta sto cvetova, da upotrebim jednu metaforu koja je bila aktuelna još u doba studenskih demonstracija šezdeset osme.Kultura je višeglasje.Svako ima pravo na svojih pet minuta slave.Razgovor nikome ne škodi – razgovor je melem duši.Nije na naovinaru prvenstveni zadatak da vrednuje, na njemu je da pruži informaciju, a vreme će ili već neki drugi činioci sve postaviti na svoje mesto.Tako se može reći da Radisavljevićevi intervjui nisu samo galerija svojevrsnih duhovnih portreta, oni su, posredno, i svojevrsna hronika našeg kulturnog života.Hronika nada, uverenja, neshvatanja, razočarenja, jadanja, apela, protesta…