Knjiga „Ustavna i druga sabiranja“ nije samo zbirka odabranih tekstova, uglavnom novinskih članaka, koje je autor objavio u proteklih deceniju i po (zaključno sa polovinom 2024. godine). Ona nije namenjena ni relativno uskom krugu poznavalaca i zaljubljenika u ustavno pravo, pravne i političke nauke, već svima koji žele da saznaju kako se kroz pravo i institucije posmatra život. To nije poimanje jednog pravnika „paragraflije“ niti apstraktno-teorijsko umovanje jednog kabinetskog profesora, već, dobrim delom, iskustveno promišljanje pravnih, političkih i društvenih pojava i procesa. U tom nastojanju, autor ne zaobilazi ljude, manje ili više poznate široj javnosti, koji su, po njegovom dubokom uverenju, bili autentični, svoji i kao takvi su ostavili trag u svom delovanju, ali i u životu autora i njegovom pogledu na pravo, društvo i svet uopšte.
Tematski podeljena u pet celina uz uvodnu reč autora („Ustav“, „Političke institucije“, „Pokrajinska autonomija“, „Sudstvo i ustavno sudstvo“, „Sabiranja“), ona bi, na prvi pogled, mogla da zaliči na „malecno“ ustavno pravo da nije ključnog pojma, a to je sabiranje. Sabrati ne znači sakupiti određena materijalna, pa čak ni intelektualna dobra na jednom mestu. Sabrati znači, po autoru, uspostaviti jasnu i neporecivu duhovnu vertikalu u kojoj je, da se izrazimo terminologijom autorovog ustavnog prava, suprema lex, u stvari, princip neprestane borbe. Reč je o borbi sa emocijama, sa mislima, sa duhovima i raznim intelektualnim i manje intelektualnim „himerama“, ali u kojoj nema ni računanja ni proračuna ni prinude bilo koje vrste. U toj borbi racionalni argumenti su neophodan, ali ne i dovoljan „alat“. Potrebni su još i nada, vera i ljubav. Vrhovni cilj jeste svetlost, koja, po autorovom dubokom uverenju uvek mora da nadvlada tamu u životu pojedinca, porodice, države i društva. Pošto autor, u nekim svojim tekstovima, provlači svoj odnos prema pravoslavnoj veri i daje neke segmente svoje filozofije života, ova knjiga bi mogla privući pažnju naročito onih mlađih čitalaca koji borbu vide isključivo kao spoljni fenomen, a zaboravljaju na njen suštinski, unutrašnji aspekt – sabiranje sa samim sobom.
