Đuro Šušnjić, čovek osobenog integriteta, ethosa, naučne i ljudske doslednosti, nastojao je, sasvim sigurno, celog svog životnog i radnog veka da ostane izvan zavodljivih igara institucija, moći, vlasti, politike, konformizma, medija, spektakla, manipulacija, koje sa sobom neizbežno povlače i različita uslovljavanja, kompromise i odsustvo slobode zarad ličnog interesa. U takvim igrama Šušnjić je dosledno izbegavao da učestvuje, čak i po cenu velikih odricanja, kako bi oslobodio prostor za igru nauke, poezije, filozofije i nadasve originalnog, samosvojnog govora i mišljenja. Ostajući, na taj način, „izvan igre“, ali ne retko i na meti Velikog cenzora, Šušnjić je iznedrio i jedan od najsveobuhvatnijih i najoriginalnijih opusa u našim društvenim naukama. Pravi značaj i smisao samog Šušnjićevog opusa adekvatno i potpuno će biti u stanju da procene tek generacije onih mladih ljudi kojima se on obraća još na prvim stranicama svog Razgovora koji je u toku. Jer u odnosu na njegovu, kao i svaku drugu „Veliku Priču“, biće potrebno napraviti malo veću vremensku distancu od one koju su prema Đurovom delu imale njegove kolege, prijatelji, „istinoljubivi saborci uspravna hoda“ čiji su tekstovi sabrani u ovoj knjizi. Milan Vukomanović