Anatomija desnice

Nakon svake nove knjige neizbežno se osvrćem unazad. I nakon desete knjige, uvek isti osećaj da još nisam napisao svoju najbolju knjigu. Ali mislim da sam se profilisao kao sociološki pisac. Možda neću ni napisati za sebe najbolju knjigu, jer je traganje za samim sobom prokletstvo pisca. Pisac neretko misli da više može i da više vredi nego što to drugi vide. Premda je ovo osećanje ljudsko, ipak hrani taštinu i guši samorefleksiju. Da li je uopšte moguće proceniti sebe sa distance, ili pisac nije kadar da hladnije oceni vlastiti učinak? Osvrćući se unazad, mislim da sam u dvema knjigama ponajviše tražio svoj ugao gledanja. Uprkos tome, čini mi se da nisam prekoračio granicu novog, a možda nisam ni mogao. Još uvek nisam kadar da iznesem sintezu, tj. da zgusnem teorijsku i metodsku osnovu vlastitih istraživanja, niti da se oštrije razdvojim od idejnog nasleđa koje me je formiralo. Nisam siguran da ću to ikada moći, premda desetak celovitih istraživanja već jesu neka osnova za to.