Organizacije i (post)moderno društvo

Društvena stvarnost savremenih organizacija (a time i pojedinaca i grupa kao ključnih aktera u okviru njih) sve je složenija i zanimljivija za naučno proučavanje, ali su i problemi koji se pojavljuju u njima izazovniji za praktično rešavanje, sve u težnji da se dostignu ciljevi organizacije, uz istovremeno zadovoljavanje ljudskih potreba njenih članova. Sve je veći broj organizacija čiji smo članovi tokom našeg života i sve su izraženiji sukobi uloga koje preuzimamo u tim organizacijama. No, uprkos virtuelnim organizacijama, „organizacijama bez granica“, „ravnim organizacijama“ i drugim sličnim „postmodernim“ organizacionim oblicima, radne organizacije još uvek ostaju dominantne u našim životima (a one su pretežno hijerarhijski uređene i još uvek uglavnom birokratske po svom karakteru). Kada je reč o stepenu razvijenosti teorijskih pristupa, u prvom delu je ukazano na shvatanje (Davis, 2010: 691) da su sociologija organizacije i teorija organizacije u tom pogledu „zaustavljene u vremenu“ ili neka vrsta „živog muzeja 1970-ih“. Navedena ocena je delimično opravdana, budući da novije teorije nisu uspele da na pravi način objasne dramatične promene u funkcionisanju modernih i postmodernih organizacija poslednjih decenija. No, sa druge strane, bogatstvo i raznolikost teorijskih pristupa svedoče o brojnim i utemeljenim nastojanjima da se prevaziđe pomenuta slabost discipline. U ovoj knjizi su, naravno, prikazana samo neka od tih nastojanja. U našoj sociologiji organizacije upravo je primetan nedostatak iscrpnijih prikaza teorija koje objašnjavaju organizacione strukture, sisteme i procese i to je nesumnjivo oblast u kojoj disciplina može i mora napredovati i „profilisati“ se u odnosu na ostale srodne oblasti i teoriju organizacije u celini.