Sećanje na titoizam

Ova knjiga je nastavak istraživanja sećanja koja su izneta u mojim prethodnim knjigama: Prevladavanje prošlosti (2002), Kultura sećanja (2006), Sociologija generacije (2009). Ovde su na konkretnom materijalu primenjena opštija načela izneta u prethodnim knjigama. U središtu su pamćenje i sećanje na titoizam, procesi koji se postupno i nužno menjaju. Glavni pravac ovim promenama nameće diktat obrade prošlosti, tj. plansko nametanje odozgo negativnog pamćenja jugoslovenskog socijalizma. U celini uzev, prisustvo socijalizma lagano slabi u vizuelnoj i simboličkoj sferi novih balkanskih država: izmenjeni su praznici i imena ulica, a srušeni su i mnogi komunistički spomenici. Povrh svega, titoizam je i kriminalizovan, ali pomenute mere zaborava ipak nisu potpuno uspele. Čak i od kada je postalo jasno da je mogućnost obnove socijalizma iščezla, u areni sećanja i dalje kod podvlašćenih opstaje nostalgija kao oblik otpora preradi socijalističke prošlosti. Nju ne suzbija ni to što je odmah nakon sloma Hladnog rata u središte hegemonog sećanja dospela negativna slika socijalizma. Međutim, javljaju se i novi otpori propisanoj prošlosti. Bitka oko pamćenja svuda je deo izgradnje novog sistema vrednosti. U meri u kojoj se SFRJ razlikovala od lagera, razlikuje se i sećanje na titoizam od sećanja na staljinizam, brežnjevizam ili na režim Envera Hodže. Osim različitog iskustva, drugačije su i master narrative, a različita su i pripisivanja. Da dizajn sećanja zavisi samo od realnog iskustva konkretnog socijalizma, a ne i od potreba vladajućih grupa, sećanje na socijalizam bilo bi šarenije u zemljama bivšeg socijalizma. Ali nije tako.