Ma kako odbojna bila i sama pomisao na mogućnost njegovog postojanja, prirodu, pojavu, kao i način delovanja u većini kultura, sam koncept đavola neotklonjivi je njihov deo, predstavljajući jednu od posebno upečatljivih i večito privlačnih figura u umetnosti.
Bilo da je u centru pažnje bila njegova pobuna protiv Boga, te samim tim i pad iz raja, njegovo potonje vladanje dubinama pakla ili pak njegovi česti izleti među ljude, đavo je naročito inspirativan bio piscima književnih dela.
I bez nešto dubljeg ronjenja kroz književnu istoriju, kao dokaz tome možemo prizvati samo neke od najzvučnijih primera: Božanstvenu komediju Dantea Aligijerija (konkretno Pakao), Izgubljeni raj Džona Miltona, Geteovog Fausta ili pak Majstora i Margaritu Mihaila Bulgakova, posebno upečatljivu i po sviti koja prati profesora Volanda, što je ime koje u ovom delu đavo uzima.
Ni našu književnost nije zaobišao, pa pored toga što je dosta traga ostavio u našem narodnom stvaralaštvu, pronašao je svoje mesto, između ostalog, i u Luči mikrokozma Petra Petrovića Njegoša, a ako bismo skočili do relativno novijeg perioda i savremenika, obreo se i u romanu Mirjane Novaković (Strah i njegov sluga). Njegovu najskoriju posetu srpskoj književnosti, međutim, predstavlja roman Tango đavola i bogataša dramaturga, scenariste i pisca Jovana Popovića (izdanje Čigoja štampe iz 2020. godine).
U svom drugom romanu (prvi, Dugo putovanje ukrug: Kratka hronika jedne porodice na prelazu veka, izašao je 2017. godine u izdanju Geopoetike), Jovan Popović gradi priču vremenski širokog opsega (od Drugog svetskog rata do savremenog doba), no svi njeni pojedinačni tokovi seku se u tački koju predstavlja njen glavni junak, Đorđe Đerić.
Sin nekadašnjeg vatrenog komuniste, a potom jednog od mnogih „gubitnika” u obračunu režima sa pristalicama Rezolucije Informbiroa, i njegove supruge, nastavnice geografije kojoj su životne prilike ugušile mladalačke ideale, Đorđe svoj život usmerava krenuvši potpuno suprotnim pravcem od svojih roditelja. Nasledivši od svoje majke apsolutno nepoverenje u društvo, a nemajući bilo kakvu protivtežu u figuri oca bez kog rano ostaje, Đorđe donosi odluku da „kad mu je već priroda nedruželjubiva i naprasita, da bude deo sistema a ne usamljenik u sukobu sa svima” (44).
Izvan jednog perioda ograničenog na ranu mladost, kada se bavio novinarstvom i maštao o književničkoj karijeri, od te odluke kreće Đorđev put, od ranih članstava u omladinskim udruženjima isključivo radi jurenja položaja, preko sticanja kapitala uništavanjem firmi tokom devedesetih (čime stiče nadimak Đole Uništitelj), pa sve do potpunog prepuštanja egzistenciji nedotaknutoj ikakvom ideologijom ili moralnom matricom kao osloncem, ali zato usmerenoj najpre isključivo na punjenje džepova, a potom i onih drugih praznina koje takav život ostavlja.
Pomenuti period bavljenja novinarstvom ukršta njegov put sa Mehmedom Kovačevićem, bivšim radnikom Udbe, koji stupa u kontakt sa njim nadajući se da će mu Đorđe naći izdavača za memoare, kojima se u onu glavnu umeće i priča o posleratnoj likvidaciji četnika Mitra Neškovića, poznatijeg pod nadimkom Planinski Soko, koga sa Kovačevićem veže zajednička prošlost i osećanje duga koje ne može da zanemari.
Pored navedenih sudbina, u romanu su ispričane i priče o životima Đorđevih roditelja, posebno majke Ane Đerić, jedine osobe sa kojom Đorđe ima uspostavljen smisleniji međuljudski odnos, zatim Kovačevićevog sina Gorana, uhvaćenog u vrtlog ratnih zbivanja i sloma ideologije u čijem duhu je vaspitan, kao i belgijskog bankara Mišela Laturna, koji, jednom primivši doniranu krv Ane Đerić, sa njom biva neraskidivo povezan. No kako se svi oni okupljaju oko glavnog junaka, tako i oko svih njih i njihovih sudbina kruži niko drugi do đavo lično.
Sama struktura romana, upravo zbog broja likova kroz koje je priča ispričana, kao i postojanja umetnutih elemenata (rukopis memoara Mehmeda Kovačevića, policijski izveštaj o pokušaju ubistva), fragmentarna je. Fokus se stalno prebacuje sa jednog junaka na drugog, uz česte vremenske skokove, što u pojedinim momentima može ostaviti utisak rasutosti i otežati praćenje, no svi ovi delovi u celini se drže zajedno. Upravo je prisustvo đavola, ovde nazvanog profesor Desper, ono što svaki od ovih fragmenata prožima i, nalik na kakvu nit, spaja ih zaokružujući priču (ona počinje i završava se pojavom Đorđevog na prevaru zadobijenog klikera staklenca, njegovog prvog moralnog prekoračenja).
Sama srž priče – potpuno raspadanje glavnog junaka, kao jednog od prestavnika savremenog društva u kome se ideologija svodi samo na jedno od sredstava za zadovoljavanje svojih, po pravilu prizemnih potreba, pri čemu se neizostavno gazi preko slabih i nezaštićenih – nije retka u savremenim vidovima umetničkog izražavanja. Glavni lik, Đorđe Đerić, odraz je svega onoga što o takvom društvu bilo ko može pomisliti.
| „’Svet pripada profesionalcima!’ Đorđe je, kao promućuran mlad čovek, pre naslutio nego shvatio da ova izreka nije tačna. Ozbiljno bavljenje profesijom, ma kakva ona bila, zahteva vreme, a njega nema. Štaviše, u modernom dobu lišenom vere u postojanje druge obale, ima ga manje nego ranije. Novi svet je, kao i uvek, možda i više nego ikad, pripadao snalažljivim, pa čak i do izvesne mere bezobzirnim osobama. […] Stabilnost, vernost, postojanost u brzom svetu škode. Danas ovako, a sutra ćemo da vidimo. Sve se menja i usavršava munjevito, važno je da čovek prati trendove. Đorđe je bio svestan da promene ponekad nisu proizvodile boljitak, da često nisu dovodile do usavršavanja, nego naprotiv. Ali koga briga! Važno je da se obrće, da se kreće, da ti u toj brzoj reci plivaš sa ostalima i, ako je ikako moguće, malo ispred većine.” (29-30) |
No ono što ovakvu svima nama poznatu priču (svakodnevica nas je njome zasitila) izdvaja i čini je posebno interesantnom za čitaoca jeste upliv fantastičnog, odnosno pojava đavola. Kako priča odmiče, tako njegovo prisustvo postaje sve primetnije, od prvih pojava u formi gavrana ili psa (možemo uvideti veze sa narodnom i književnom tradicijom – od poznate zloslutne prirode gavrana u našim narodnim pesmama, do Mefista koji je u Faustov život ušetao upravo u formi crnog psa), pa sve do jasnog iscrtavanja njegovog čovekolikog obličja.
On je u priči sveprisutan, u svakom za njen razvoj odsudnom momentu, i premda naslov romana implicira njegov konstantan ples sa glavnim junakom, đavo, ili profesor Desper, tokom romana mnogo je zauzetiji, a njegov prioritet nije nužno jedan obični bogataš sa Balkana. Večiti stranac u svakoj zemlji, a svuda ipak nekako na svome, svima poznat lik, ali nikad zapravo do kraja, u savremenom dobu uzima savremenu masku u kojoj se predstavlja ljudima – medijator u rešavanju konflikta. U tom smislu Desper boravi i među onima koji se mogu igrati ljudskim sudbinama, te je njegova reč gotovo neprikosnovena u svetu bankara, političara i ostalih ljudi od velikog uticaja. Razrađujući sa njima planove za dalje upravljanje svetom, đavo ostaje pri svojoj đavoljoj prirodi – daj čoveku šta on želi (ili misli da želi) i imaš ga:
| „Suštinski je važno držati publiku u stanju permanentne potrebe za osvajanjem novih sloboda. Žargonsko-uličarski rečeno, valja ih navući na slobodu. Svakim danom, sve veća doza. Zbog čega je ovo bitno? Zbog toga, što je pojedinac slobodniji, to je sebičniji. Sebičnima se najlakše manipuliše, a manipulisanima se najlakše vlada. Sloboda teza, ropstvo antiteza, kontrolisano ropstvo – sinteza.” (68) |
Izvan toga, pojedinac njega interesuje tek onda kada zna da ga je njegova suština dovoljno zaposela: „Mada, mene u stvari nema. […] Ima me samo kad onog drugog nema. A vi ste odlučili da ga nema. Sam po sebi ja sam ništa. Ali ti voliš ništa. Samo u ništa imaš poverenje.” (102)
Iz tog ugla gledano, svaki od junaka, ne samo glavni, na različite načine ukrstili su svoje puteve sa đavolom, plativši za taj susret manje ili više. Posebno istaknut u tom smislu jeste Mehmed Kovačević, po mom mišljenju najinteresantniji od sporednih likova (ako ne i u čitavom delu, čak više od glavnog junaka), što svakako ne umanjuje značaj koji Ana Đerić ili pak Goran Kovačević imaju u romanu.
Svi ovi ljudi, štaviše, ključni su faktori koji unose smisao u priču, omogućavajući da se osnovna nit koja vodi „ples” đavola i glavnog junaka do kraja odvije, a da delo uopšte bude čitljivo, unoseći makar malo ljudskosti. Jer, iskreno govoreći, glavni junak, otelotvorivši sve one vrednosti koje kao kancer razjedaju savremeno društvo, ne ostavlja mnogo prostora da se sa njim saživite i nad njegovom sudbinom makar malo zabrinete. Desper se svojim delovanjem, ma kako opčinjavao ostale, sam diskvalifikuje. Sporedni likovi su, u tom smislu, spasili ovaj roman.
Ta slaba mogućnost saživljavanja sa glavnim junakom možda je posledica nečega što se, po mom mišljenju, izdvaja kao glavna slabost ovog romana – suviše snažno prisustvo pripovedača u građenju priče. Pripovedačevo jeste da pripoveda, ali ovde nisam mogla da se otmem utisku da on to čini više nego što je potrebno, birajući radije da nam daje gotove informacije o likovima i situacijama, nego da nam dozvoli da ih sami upoznajemo i donosimo zaključke o njima. To dodatno naglašava vremenske skokove, zbog širine obuhvaćenog perioda neizostavno značajne, te se kretanje kroz priču čini ubrzanim, sa retkim zaustavljanjima na nekim momentima i epizodama, koje bi svakako pomogle da se sa junacima i pričom uspostavi kvalitetnija veza.
Slikovitije i kraće rečeno – dosta je tu širokih poteza; falilo je detalja. U tako oslikanoj priči, ono što je Aleksandar Petrović, govoreći o svojim filmskim adaptacijama književnih dela, nazvao poetsko-filozofsko-moralnim nukleusom postaje dominantno i ostaje glavni utisak nakon čitanja. I to je sasvim u redu. Pa ipak, da bi se u svet književnog dela u potpunosti uronilo, nekim čitaocima (poput mene) potrebno je malo više od toga.
*
Kaže se da je suština tanga kao plesa improvizacija. Jedan od plesača vodi, usmeravajući svog partnera i stvarajući prilike za nove korake. Na onome ko prati je da odluči kako će stvorenu priliku iskoristiti i koji će korak načiniti. I tako se tango pleše. Igrajući tango sa đavolom, neumitno je da će drugi biti na poziciji onoga koji prati. Šta od njegovog bića po završetku plesa ostane, može se samo zasmislti. Jedno je, međutim, sigurno – dokle god neko prati i prihvata partnerovo vođstvo, tango traje; bez toga plesa nema. Tango đavola i bogatašaJovana Popovića nesumnjivo ovaj odnos adekvatno ocrtava.
Autor: Jovana Petrović
Izvor: Kulturni kišobran
