Dušan Matić je pripadao onoj vrsti pisaca koji se nikada ne zadovoljavaju time da gotovoj formi, neznatno je modifikujući, diskretno utisnu svoj lični pečat. Stalno tragajući za novim ritmičkim i jezičkim izrazom i blizak po tome velikoj generaciji srpskih modernističkih pesnika posle Prvog svetskog rata (Crnjanskom, Vinaveru i Rastku Petroviću, Momčilu Nastasijeviću i Milanu Dedincu), on je toj zajedničkoj težnji dodao nešto čega pre njega jedva da je bilo u srpskoj poeziji: uverenje da poezija, nastojeći da nađe nov izraz, može ujedno biti instrument ljudske misli ništa manje nego filozofija. U Bagdala (1954) i Buđenja materije (1960), u kojima se na uzbudljiv način ocrtavaju etape Matićevog filozofskog koliko i pesničkog traganja za smislom.