Davičo je jednom napisao da pesnik uvek nastoji da „očuva ili vrati nevinost rečima” i da je „potreba za tom nevinošću preduslov pevanja”. U ovom strogom izboru iz triju prvih i, istorijski gledano, možda najznačajnijih Davičovih zbirki – Pesme (1938), Hana (1951, ali pisana pre Drugog svetskog rata), Višnja za zidom (1950, uglavnom pisana 1941–1945) – Borislav Radović predstavio je Daviča kao pesnika koji je u svojim vrhunskim ranim ostvarenjima, „Detinjstvu” i „Hani”, a u manjoj meri i još nekim pesmama, zaista vratio nevinost rečima, oslobađajući ih naslaga konvencionalnosti svake vrste, od stilskih i retoričkih do onih koje se tiču načina života i pogleda na svet.