Kao stvaralac slobodnog duha, Dragan Mihović je neprestano bio prisutan u javnosti, a objavljivao je knjige samo onda kad nije mogao da prećutkuje nagomilane apsurdizme stvarnosti. Njegovi spisi stvoreni su sa snažnom motivacijom umnog kritičara. Među prvima je obznanio dramatične posledice takozvanog odliva mozgova, a zatim pokazao kako su krvavi rat otpočeli mrtvi. Knjiga telegrama je već nešto drugo i drugačije, stvaralački nadmoćnije. Njeno težište je u kreativnoj subjektivnosti i individualnom činu dubokog nespokoja.
To je uzbudljiva i čudesna tvorevina u kojoj je pesničko ja iz tišine duše i mučnine postojanja približilo umetnika sebi samom. On je tada diskretno kriknuo od osećanja užasa. Kako i ne bi kad je u pitanju „istorija koja je progutala život“. Zato nije neočekivano što se našao pred dilemom: „Molitva ili ludnica?“ U bespomoćnosti pred zlom i zločinom, pjesniku preostaje pribježište u pjesmi, neveseloj i blagorodnoj. U duhu naopakog vremena, knjiga je, s razlogom, ilustrovana slikama briljantnog I. Arandusa. Zato i kažem: prema svecu i tropar.
A kad Mihović piše da ova knjiga nije završena to znači da dijalog sa stvarnošću nije dovršen i da se dalje nameće kao vreme dugog trajanja. I u tome je sadržana njena misaona otvorenost i umetnička aktuelnost.
Ratko Božović
Tekst Dragana Mihovića predstavlja autorov odgovor na izazove javnog diskursa – ratnog, političkog, društvenog, njegov obračun na provokaciju stvarnosti. Dnevnik duše – to bi bio najbolji način da se opiše Knjiga telegrama, da pojam duše, svojom starovremenošću, ne odudara od teksta i njegove potpune korespondencije sa sadašnjim. Mihovićeve reporterske beleške svojevrsne fiziološke metafizike, demonstracija reakcije stomaka na okruženje, fizička mučnina koju izaziva zagađenje duha politikom i stvarnošću kreću se na nekoj liniji između poezije i proze, pronalazeći adekvatan izraz unutrašnjeg egzodusa u koji je autor prognan. Čitalac, suočen sa iskrenošću teksta i ponekad gotovo fizičkim udarcima koje zadaje njegovoj savesti, uspeva da poveruje kako je podjednako čulno, kao i autor, doživeo udarce stvarnosti kojima ga telegrami zasipaju.
Uživanje u tekstu, međutim, proporcionalno je količini izazvanog gađenja, između ostalog zahvaljujući i sveprisutnoj ironizaciji, posebno demonstriranoj pažljivo izabranim medijskim telegramima.
Nebojša Spaić
